'Prije 14 godina ste napustili svoje domove, svoje familije i prijatelje odlazeći raditi ono što je bio vaš životni poziv, ne vaš posao ili obaveza, nego vaša najveća ljubav i strast.

Prije 14 godina ste žurno napustili svoje stacionare, a mi smo vas ispratili bez puno riči, uz pokoji osmijeh, zafrkanciju, i ono neizbježno: „Čuvajte se!“

A u 14 godina se toliko toga desi, rađaju se prave ljubavi, pa se pretoče u familiju, rađaju se dica, dica odrastaju, ljudi se mijenjaju, stare... i tko je onda mogao zamisliti da ništa od toga neće dopasti vas. 

Vi ste ostali zarobljeni u najlipšem vrimenu naših života, grubo otrgnuti iz naših zagrljaja, a zajednička budućnost koju smo sanjali je tako lako nestala. Ne volimo kad vas netko spominje kao uspomenu, zaboli nas puno jer za nas nikada, ali baš nikada nećete biti uspomena. Uspomene blijede, a vi ste tako prisutni i živi. I dan danas vas čekamo u đardinu, na parapetu, u našemu selu, pogledom tražimo vaša lica i evociramo zajedničke snove, bar nam to nitko ne može oduzeti.

S kojom riči vas opisati onima koji vas nisu poznavali, sve su tako bijedne u usporedbi sa onim što vi jeste, sa onim što nam značite, i nema te riči koju bi mogli upotrijebiti, a da vam bar malo izrazimo zahvalnost za ono što ste nam dali jer dali ste nam sve što ste mogli...

Sa ovog mista, najdraži naši, mi vam dajemo obećanje da nikada nećemo prestati tražiti istinu, ma koliko ona bolna bila, nikada nećemo prestati tražiti odgovore na pitanja koja su se ovih 14 godina nezaustavljivo nizala jer ne dugujemo to samo vama, to dugujemo majkama koje su vas noću ljubile prid san, očevima zbog kojih ste se pretvorili u tako divne ljude, i na kraju, to dugujemo i sebi.

Do našeg idućeg susreta, nek vam san bude lak...'