Za svoju popularnost mogu zahvaliti i milenijalcima kojima je to još jednostavniji način komuniciranja od poziva i tekstualne poruke, glavni razlog je strah i anksioznost koju mladi danas osjećaju kada trebaju obaviti poziv, tvrde psiholozi.

Postavlja se pitanje kako im onda nije neugodno slati glasovne poruke. Stvar je u kontroli koju imaju, piše N1.

Glasovnu poruku mogu snimiti bezbroj puta, preslušati je prije nego što pošalju i izbrisati ako nisu zadovoljni sadržajem ili svojim tonom.

Osim onog tko šalje, i onaj tko prima poruku ima kontrolu nad time kada će preslušati poruku i kada će odgovoriti – može dobro razmisliti o tome što će reći.

Putem telefonskog poziva sve ovo je nemoguće kontrolirati. Osim toga, jasno se čuje ton i način komuniciranja, pa nema nesporazuma oko toga što je neko htio reći, prenosi Metro.

Dok mnogi obožavaju ovaj oblik interpersonalne komunikacije, ima i onih koji ga ne podnose. Psihologe je pomalo začudila i teorija kojom se mnogi vode – vole slati glasovne poruke, ali ih ne vole primati jer jednostavno ne žele nekog slušati minutu ili dvije, naročito kada upotrebljavaju poštapalice poput “ovaj”, “kako se zove”, “kako da kažem”…

Osim toga, neki smatraju i da je sebično i egocentrično pričati u mikrofon nekoliko minuta o sebi i očekivati da netko to sluša. Važno je da postoji neka granica, ne možemo slati ljudima bezbroj ovakvih poruka.

U istraživanju su se našli i onih koji smatraju da slanjem glasovne poruke pokazuju empatiju prema prijateljima i da imaju mogućnost umiriti nekog, pružiti podršku i pokazatiu bolje razumijevanje nego što je to moguće tekstualnom porukom.

Mnogi smatraju i da su glasovne poruke olakšale doba pandemije i razdvojenosti jer je bilo lakše čuti glas bliskih osoba kada već nije postojala mogućnost viđanja. I zaista je tako, tvrde stručnjaci. Ovaj način komunikacije nas zbližava, povezuje i budi u nama razne pozitivne emocije.