Pojana je imala svoje regule, znalo se je di ko more šetat; po godinama, po vridnosti, po ugledu - ŠibenikIN - News portalŠibenikIN - najčitaniji portal Šibensko-kninske županije

Šibenska ...  •   OBJAVA: 21.04.2019, 10:47h   •    

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Pojana je imala svoje regule, znalo se je di ko more šetat; po godinama, po vridnosti, po ugledu


  Facebook/Stara Dalmacija Pojana je imala svoje regule, znalo se je di ko more šetat; po godinama, po vridnosti, po ugledu
PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 21.04.2019, 11:03h

Četvrta je ura popodne, marač, godina ko će znat koja – bi'će '60. – iša san u osmi razred pučke škole. Vidin: mater se na balkonu zaćakulala sa šjora Ljubicon Matulović, ćaća se nije još vratija s partije balota na Šubićevcu, šta je njemu bila svagdašnja užanca. Za me prava zgoda za izvuć se iz kuće.

 

Proša san kroz Tršćansku – tamo neću naletit na ćaću – daje kraj teatra na Pojanu. Tute svita malo. U preši popriko iđu prodavačice koje radu po butigama u Kalelargi, na Dobriću, oko Male lože. Uz teatar sideći na škanjelićima, sa svojin radnjama isprid, dosađuju se čistači postola, čekaju oće li ko naletit sa šporkin postolima. Ali zaludu, prva marčana bura osušila je lokve, očistila kalete. U maloj kapunjeri s one strane prama đardinu peču se kokice, prodaju špice.

Učinija đir do kina Tesla, vižita koji se film daje, šta će doći za koji dan. Od prijateja prvi je doša Fonzi. Kad je zaškurilo, kad su se upalile letrike, Pojana se je počela punit sviton sa svi strana. Najprije je došla mladost, muškići prvi, poslin ženske, uvik po dvi-tri, nikad koja sama. Oko šeste, rešt mista u gornjen dilu popunili bi stariji. Ko će znat koliko bi se svita skupilo. Za lipa vrimena Pojana bi bila puna od vrva do dna, svita more bit i do dvi ijade.

Ne znan oću li pritirat, ali mi se pari da se nigdi u svitu, svaki božji dan, na placu od oko četiri ijade kvadrata, ne bi skupilo više svita samo za viti prijateja, onoga ko ti se pjaža, ili samo za utuć vrime do večere.

Điravanje po regulama

Ne triba ić daleko. Pjaca u Splitu, koliko se ja sićan, manja je od naše Pojane. Zadrani imaju Kalelargu i bokun placa isprid Donata, malo. U Rijeci Korzo, ima ga, ima, ali svita nije bilo nikad ugusto ka kod nas. O Stradunu šta'š i govorit, lip je, ma napunu ga samo za njiove velike fešte. Ali nije to samo radi prostora. Kod nas u Šibeniku ota užanca bila je više strast, jubav. Jerbo, priskočiti brez vajanog razloga jedan dan, ne doć učinit svoj đir, značilo je da si bolestan, debul ili da te dopala nika kazna.

Pojana je imala svoje regule, znalo se je di ko more šetat; po godinama, po vridnosti, po ugledu. Za starije ona je bila ka debatni klub. Oni su điravali adađo, s noge na nogu, često bi fermali, kad bi niko među njima ima ništo važno za reć. Bilo je i oni koji nisu uvik điravali, stali bi u kraj i ošervavali one koji su kraj nji prolazili. Među takvima sićan se klape gimnazijalaca, prijateja brata mi Ante. Oni bi se poredali u krug, naravski u gornjen dilu Pojane, blizu Stipine trafike. Sve san ih dobro poznava: Bojan, Zdravko, Rade, Neven,

Mladen, Joško, Ivo i, ka stožer i kampanel među njima, Mile. Nji san upantija po tomen šta su, dok su juto raspravjali, uvik se takmičili ko će tačnije pjunit, i to štricanjen kroz zube, u sridinu kruga među njima. Kad bi krenili daje, po lokvi na petunu, znalo se di su bili.

Zdravje i za dušu i za tilo

Mlađi školanti brže bi odali, oni bi za jedan đir stariji učinili dva. Sve za to da prije vidu onu ili onoga ko in je upa u oko, kojem su namirili oćadu, boje reć čežnjutivi pogled pun simpatije i jubavi. Tako je na Pojani bilo svaki dan, a povrimeno bilo je još toga. Rečimo pulitike, kad bi se držali mitingi za nike undašnje blagdane. Daje šport, kad se je na njoj, koja je za to bila i šenjana ka pravo igralište, igra i rukomet, stariji kažu i košarka. Za dicu i mlađariju, najviše u zimu, tamo bi se učinija kako se moderno reče zabavni park. Bilo je autića, ringišpila, vlakića, pećina sa strašilima, gađanje sa zračnin puškama i krpašima u umitno cviće i latene čaše. Sve na radost mladima, a za šekanciju i štufanciju starijima koji bi za niko vrime morali prikinuti najdražu in užancu điravanja i prijatejavanja po Pojani.

Pojana je bila zdravje i za dušu i za tilo. Jerbo dok su judikali o svemu i svačemu, u 20, 30 điri koje bi i ne misleći učinili, proodali bi pet-šest kilometri, poslin kući slasno večerali i ka bebe zaspali.

Pojana je bila i modna pista, bina na kojoj se je svak tija pokazat u najlipšen svitlu. Za to se na nju dolazilo u najbojin bokunima, u robi ultima moda. Šezdeseti godina to nije bilo lako ostvarit, teško je bilo doć do lipe robe, nije bilo ni šoldi, a nije bilo ni za kupit. Zato je u to doba u gradu bilo puno šaltura i šalturica, meštara koji su mogli sašit što si zamislija: veštit za muške, kapoti, vešte, kotuli za ženske. Ma za doć na red kod poznatog šaltura tribalo je stat u red, perfin imat i vezu za ubacit se.

Amigos para siempre

Na sriću potkraj 60-i razmakle su se gožđene koltrine prama svitu, za nas najvažnije prama Trstu. Daje sve znate. Upim, Coin, Giovanni, Ponte Rosso bili su naši. Od unda mlađi muški su na Pojanu dolazili u rebatinkama, stariji u maksi kapotima, šuškavcima, dolćevitama, obuveni u leđere mokasinke. A ženske, šta'š i govorit. Od robe svake vele i mota do čižama u svim kolurima, do kolina i priko kolina.

Koji šušur, koja lipota! Muškima za gledat i obamirat kol'ko oš. Poslin nego san one marčane večeri 1960. godine učinija prvi đir s Fonzijen, brzo su nan se, jedan po jedan, takali prijateji: Tome, Dragan, dva Zorana i Makso. Svi smo bili osmaši pučke škole na Gorici, prijateji, zamalo braća, još iz Lege. Prid nama je bilo dvi-tri ure điravanja, sanjanja o balunu, bičikletama, autima. Ženske nan ote godine još nisu bile u pameti, bili smo u petnaestoj.

Javili bi se, ritko razminili koju rič s Marijanon, Natašon, Marijon, Maricon, Živanon, Maricon, Mirjanon, Glorijon, prijatejicama iz razreda, nikad š njima učinili đir. Šta smo imali in reći, učinili bi to ujutro u školi. Koliko smo ih dugo znali, bile su nan ka sestre, a nisu ni ublizu dangubile na Pojani ka mi.

Više bi se vatali s drugin nama sličnim klapama. Uvik je to bilo niko kontreštavanje o ovome ili onome, a najviše o balunu. Najbliži smo bili s klapon s Građe koji su po školi bili godinu iza nas. Bili su to: Bogde, Grgo, Ivo, Ante, Toni. Kroz cilu godinu š njima smo se karali ko više zna o balunu, ko boje igra. Na kraju bi uvik to svršilo s pritnjon s njiove ili naše strane: – Vi'ćemo vas ovo lito na Jadriji!

Unda ćemo, ka i svake godine, na igralištu kraj konduta bacit partiju u mudantinama, bosi. Vi'će se ko će unda pivat, a ko plakat, prije nego se odemo šporki ka prajci zajedno bacit u more u plićaku najlipšeg žala isprid gabina.

Ka penjanje trkon na Tanaju

Brzo svršili pučku. Tome, Dragan i dva Zorana nastavili u gimnaziju, Fonzi i ja u ekonomsku, Makso u pomorsku. U klapu upali još braća Rade i Dragan. To nan nije ni zeru smetalo da na Pojani i daje budemo zajedno, to se nije prominilo. Jedina promina je bila u tomen, što smo sramežjivo počeli bacat oćade prama divojkama koje su nan se sviđale.

A to nije mala stvar, velika je to promina. Jerbo, u toj dobi, ako si te sriće, od prve uzvraćene oćade klecnu ti kolina, srce ti počne bubat ka da se trkon penješ na Tanaju. To je ravno prvom pojubcu, koji će uslidit za dvi-tri godine, to je isto ka vrv jubavi koji se okusi debelo u dvadesetoj (tako je bilo unda).

Dogodilo se da san ja prvi uvatija pravu uzvraćenu oćadu, prvi naša curu, prvi počeja š njon odat. Ma kakvi odat, sakrijat se š njon. Jerbo ja još nisan bija uvatija sedamnaestu, a ona šesnaestu, ko se je smija pojavit zajedno na Pojani.

Viđali smo se jedino priko malih i velikog odmora u školi. Srića u ono doba, više puta na godinu priko nastave cila škola išla bi u kino ili u kazalište. Tu smo se mogli sakrit i bit više zajedno od pet minuta maloga odmora. Oboje nikad nećemo zaboravit prvu ložu do galerije u šibenskon kazalištu i predstavu koju smo malo gledali, zato šta su se svitla na pozornici svako malo gasila.

Sakrijali smo šta se u Šibeniku nije moglo sakriti. Nastala je velika barufa kad je to doznala nježina mater. Uslidile su joj kazne, zamalo je primistili u drugu školu i još puno toga šta triba zaboravit.

Pojanu ja, naravski nisan zaboravija. Nastavija san s istin gušton s prijatejima po njoj điravat, jedino nisan više baca oćade.

Na kraju je profundali

A nas dvoje sve smo to izdržali, ostali zajedno i kad san ja oša na študije godinu prije nje. Posli študija se oženili, prijateje nikad zaboravili. Tome meni bija kum, a Dragan prva zamina.

Od prvi naših oćada prošlo je 57 godina, ali ih još među nama ima. Još se nismo uboli na nijednog škrpuna koji se je dikod zna uplest u mrižu našeg života. Vrime učinilo svoje. Mi prošli lipo, uzgojili dicu, dobili unučad, a Pojana nikako, more se reć i grubo. Najprije privladala televizija, judi umisto u đir u tinel na kauč, ruvinjavali i oči i zdravje. Reći ću grezo, ono šta je stariji svit uvik ponavja, a sad san i ja među otiman, pa mi se neće zamirit: – Vrag odnija televiziju i onoga ko je inžinja, poništila je sve naše lipe judske užance.

Poslin na nju metnuli aute, sad je na kraju i profundali. Da je pravde kad ovo fini, tribalo bi gori, na ploči, napravit sve ka šta je prije bilo. Aute nek iđu šoto, ko in brani. To svin srcen želu Tome i Dragan koji su po njoj điravali do nježina ultima daha. Ja i moja parona prvi ćemo in se pritakat u šetnji po njoj, da refamo ono šta smo ka  sridnjoškolci priskočili, kad smo morali sakrijat jubav. Jubav koja je za puno nji bila priuranjena, a za nas ništo najlipše šta nan se je moglo dogodit.


  KLJUČNE RIJEČI:   Šibenska mišanca / Gojko Huljev /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.