Nije ka ono  biti ili ne biti, ali je bilo isto važno pitanje kako položiti ispit brez puno učenja. To zato jerbo je uvik falilo vrimena za nike druge stvari, koje su vukle više od libra od 300-400 stranica. Priznajen i ja san spada među ote kojima je libar bija na drugo misto.

Umisto sist i bubat, ka prvo, tija san znat sve o profešuru, o tomen je ovisilo koliko ću učit. Neću reć da bi više vrimena utrošija za doznat koliko i šta pita, nego učija, ali je bilo ublizo. Sve to zato jerbo su od profešura do profešura bile velike razlike. Kod jednih bi položija ka od šale, a kod drugih bi jedva proša i kad si naučija sve od korica od korica.

Da ne bi dopa ovi zadnji, nama Šibenčanima nemalo puta pomoga je naš čovik, profešur Anđelko Runjić. Kad je ko od nas zapeja, bija je tu, svitova nas, naučija, pomoga oko rokova kad je vrime uteklo. Svaka mu čast.

Umisto šta pita, jednon zgodon ja san tražija odgovor na pitanje di pita. Dogodilo se to pri kraju študija, ostalo mi do kraja tri-četiri ispita. Među njima je maći, nevažni – Osiguranje. Profešur penzioner nije ni dolazija na fakultet jerbo niko nije dolazija na predavanja. Tako nije dolazija – da se osveti – ni u vrime ispitnoga roka, zato je bilo važnije uvatit ga nego pročitat librić koji je on napisa.

JOŠ JEDAN LIJENI DALMOŠ

Pročulo se da ga se svako jutro oko jedanaeste ure more nać u Kavani Corso u Illici. Tako san ja uz pomoć jednoga koji je položija, uspija vidit koji je i dogovorija ispit.
Doša ja kako mi je reka, sija za stol za kojin je on sidija s prijatejen. Oba fina gospodina, veštit na dupla prsa, leptir mašna, uzgojene bradice, on s lulon u ustima, pravi purgeri.
Uzeja on moj indeks, lista po njemu, govori više prijateju, nego meni: – Evo ga, još jedan lijeni Dalmoš. Prošlog leta bil sam u Dalmaciji, imel sam kaj videt. Tam nitko niš ne dela. Ujutro traže hladovinu i misle kaj će za gablec. Uvečer se skupe u grupe – klape – kak oni veliju – i pevaju. Pevaju kak im je težak život, kak je teško lovit ribu, kak nema nikoga tko će pobrat masline. Umesto da odu brati masline oni pevaju, razmeš. Koje lenčine.

Kad san ovo čuja, uletila mi trta kad san se najmanje nada. Mislin: odredija me bacit ni kriva ni dužna, a šta je najgore, još me gadno izvriđa.
Još je on reka dvi-tri na isti mot, a ja ga mučki sluša. Unda san puka i naizust počeja govorit: – Kad smo tolike linčine, ko je nama sagradija naše gradove, crkve i sve to od kamena i na kamenu. Muke je ode vama napravit kuću, zamišate blato, ispečete tikule i eto ti kuće u tri dana. Ko nan je kamenjar pritvorija u njive, zasadija vinograde, masline. More bit da ste nan vi izgradili brodove, š njima tukli mora i oceane. I još ništo, masline se ne beru u lito, nego u kasnu jesen, i neće ostat neobrane.

Diga san se sa katride i pružija ruku za uzest indeks. – No, no, kaj se mam srdite – reka je – sedite si, tu smo zbog ispita. Recite – nastavija je – nešto o izračunu premije osiguranja.

MINISTAR ZA TIMUNON

Ja počeja govorit, a on punit lulu duvanon. Ispuca desetak rečenica, toliko san zna, on još puni lulu. Ja zamuka, to je na svakon ispitu najgore, a on, s podsmihon, onako funcutski reka: – Da zapjevate, možda će vam ići bolje. Uvatija me na livu nogu, parilo je: kako je počelo naopako, tako će i svršit. Mislin, nema mi druge nego zapivat, naravski, šoto voće, jerbo je svita okolo kol'ko oš, pa šta ispade.

– Maslina je neobrana, nima koga da je bere, prigiba se teška grana, slomi'će se od nevere.

A ispalo je tako da je on uzeja penkalu i u indeks upisa – vrlo dobar. Aj, sad ti tute budi pametan.

Znan jednoga koji prije polaganja ispita za kavlifikaciju nije pita ni šta pita ni di pita. Bija je po zvanju šofer, a kako je u ono vrime bilo malo auta svi vela, timen je bilo malo i šofera. Zato su se oni držali ka ministri, pametovali o svemu i svačemu, bili puni viceva. Zvanje su stekli većinon dok su služili vojsku, prije toga ritki su svršili pučku školu.

Tomiša, tako se je zva, ima je sriću šta je ispit za VKV polaga kod Frane, rodjaka od žene mu.

Za ne bit u straju oće li proć, odnija je on dan prije ispita Frani pršutić – šta je sigurno, sigurno. Ima je on svoju računicu, refa će on pršutić čim primi krešimenat na plaći akonto novostečene titule.

KOLIKO U TONI IMA KILI?

Libar iz kojeg je triba naučit gradivo nije ni otvorija, bila ugusto sitna slova, brez slika, nije to za njega. Sve šta je u to vrime čita bija je privod govora na stranin filmovima, a i to ne bi sve uvatija. Kako je iša ispit, ispriča mi je više puta.

Prvo pitanje mu je bilo: Koliko u toni ima kili? On ka iz puške: – Da ti pravo kažen- ne znan. Malo se ona važe, al ima je, ima, ne žuja.

Drugo pitanje: Ako voziš 50 km na sat, koliko ćeš kilometara proć u pola sata? Nije se on puno mislija: – A nisi mi reka kakva je cesta, jel uzbrdo, nizbrdo, ima li rupa.

Treće pitanje: Šta ima najveću nosivost? – To je lako – brzo je odgovorija – greda nauzgor i žensko nauznak. – Objasni – tražija je Frane, a on nastavija: – Šta se meće ka armadura kad se ziđe kuća? Grede nauzgor, a po njima punti popriko, more stat sto judi i materijala koliko oš, neće puknit.  A ovo drugo… – Dosta, dosta – brzinski ga je prikinija Frane. O tomen moš na drugo misto, među kolegama , mene to ne zanima. 

Tako je on položija ispit i ne znajući da je na zadnje pitanje odgovorija ka visoko učeni stručnjak. Jerbo grede nauzgor ili rastovi trupci nauzgor, šta dođe na isto, nosu nasrid mora, ko će znat koliko godina, najlipši grad na svitu – Veneciju. Ne škodu ni valovi, ni sol, ni crvi. Zabijeni duboko u mulj, nosu piz od kamena koje se ne ne more izmirit.

Na kraju, kad je Frane uručija svidodžbu, reka mu je: – Aj, pamet u glavu, o ovome nikom ni riči. Pačen podravi mi rodicu Tonu.