– Kaleto moja draga, volin te više… – milijun puta ispivano, još više izgovoreno, najviše od onih koji su dija života proživili u njoj, odresli. Moja se zove Grgura Ninskoga i smištena je na najlipše misto, spaja Stari Pazar i Malu ložu. Stodvadeset duga, a metar i tri kvarta široka, saližana s 350 postolima i bosin nogama izglancani stina, koje su isklesane tako da duraju barenko pet ijada godina. Ko ne viruje, nek ih sam ode brojat, ja san to više puta učinija.

Svit koji je u njoj živija nisan broija, al san i sve zna, a bilo i je svi profešija – od škovacina do profešura. Ma među smišnin i dragin sviton našlo se je uvik i oni koji su činili dišpete, karali se, dikod se i dovatili.

Tomen je, puno je reć uvik, ali nije ni daleko od toga, kumovala bumba: crno, bilo, opol. Smrika, maslina i borić bili su šenji da se zna šta se cidi iz kanele u najmanje dvi toverne, kroz cilu godinu.

U ono doba, a bilo je krajen pedesetih prošlog vika, niko u kaleti nije ima televiziju, more bit da je bilo tri-četri radija. Ako će niko reć – kako ste mogli priživit – teško griši, i brez ti inžinja nikad nikome nije bilo dosadno. U svako doba godine, mrvu manje u zimu kad bi se radi mraza svi zakveštali u svoje stanove, imalo se šta čut i viti. Bilo je prama izboru: pivanja i plakanja, jubavi i karanja, slave i tugovanja. Tribalo je samo otvorit ponistru i ka na televiziji birat šta ti je po guštu.

MULCI SU GA ZVALI GERONIMO

Meni priko puta živila je četveročlana famija, a oni su bili kampjuni – pridvodnici u karanju – oni su kvarili idilu skoro rodbinskih odnosa među stanarima kalete. Kod nji je toga bilo više u kraju miseca, kad bi se potrošila plaća, kad je ponestalo šoldi za sve, a najviše kad bi prisušilo vino u bocunu.

Glava famije zva se je Pere, po bezimenu ga je malo ko zna. Stariji mulci zvali su ga Geronimo jerbo je radi škure face, kalanog nosa i liše kose crne ka garbun sličija na Indijanca. Zbog mrgudnog i jutog pogleda ritki su š njimen imali posla. Kad bi popija svoju dožu, iša bi jujajući se sridinon kalete, malo bi mista ostalo za proć kraj njega. Stariji bi se sklanjali u kraj, a mi dica se sakrijali u portune dok ne bi proša.

Mater su mu zvali Ane Krapjanka. Bila je basetna ženica, suva ka bakalar, teško da je skupa sa crninon koju je uvik nosila pizala 40 kili. Najveći dija dana moglo se je viti na ponistri kužine ili konduta. Špijala je ko prolazi kaleton prama pazaru ili se š njega vraća. Zazvala bi i Jurku i Zorku, Bosiljku i Smiljku, Tinku i Dinku, Pepicu i Jubicu, Viculu i Tonicu. Sve ih je isto pitala: – Ća si lipoga vazela, ća parićaješ za obid? Prez da one pitaju nju, jerbo su bile u preši, lagala bi da nježin Pere oće svaki dan meso, lipo jon je više dojadilo.

Žena mu se zvala Mare, nju se je najmanje vidilo i čulo. Bila je za glavu veća od njega i barenko 20 kili teža. More bit da se zato Pere, a i mater mu, š njomen nikad nisu kotreštavali. Kad je ona bila u kući, oboje su bili kuco, mirni ka bubice. Nju se jedino čulo kad bi njiovoj ćeri jedinici Orhideji pomagala oko domaćeg rada.

I šta će ti unda televizija. Gledat i slušat nji bija je program koji se nije smilo priskočit. Balkonić s kojeg san uživa u vrhunskin predstavama bija je za me ka sridišnja loža u šibenskon teatru.

DVA PIJATA ŽITO ORZA

Oti dan, a bilo je nikako u kraju petog miseca 1957., ka i obično u vrime obida, Ane i Pere pokarali su se radi praznog bocuna. On je nju napa da je sve sama popila, a ona njega da je sve šolde ostavija u toverni. Poslin rata zavlada je mir, čulo se je samo struganje žlice po latenon pijatu. – Razvodni mi barenko u pot kvasine – reka je poslin dva pijata žita orza, nije moga zamislit pit vodu.

Mare je došla kasnije, oko tri manje kvarat jerbo je radila u Ražine, a otamo se je dolazilo vlakon. Obidovala je u tišini sa svojon Orhidejon.
Oko tri ure kaleton je zavlada mir. Svi stariji su ošli ubit oko, učinit pižolet, a mi dica nismo smili izać vanka, da ih ne budimo.

Kad je i to prošlo, blizu pete ure oglasila se je Mare: – Orhideja, srićo, donesi čitanku, znaš da imamo naučit pismicu. I unda joj je pročitala:

Peri ruke, peri noge, čistoća je pola zdravlja,
peri lice, peri zube, čistoća je kao hrana
koju ti mati spravlja.

BANJAVANJE U KAINU LADNE VODE

U isto vrime i kod susida se čulo komešanje. Uz zivanje svi redon su se budili, a unda se po staroj užanci naćulili svak na svoju ponistru.

– Aj sad ti – čula se je daje Mare. – Peri… peri noge – bubnila je Orhideja. – Nije noge, najprvo ruke, unda noge, aj iznova! Peri najprvo ruke, unda noge – veselo je zacvrkutala Orhideja. – Nije, srićo, peri ruke, peri noge, ponovi to pa ćemo daje.

Sve se to slušale suside: – Jadno dite, teška je to pisma – javila se Ika s ponistre pokraj njiove.

– Ni ja nisan ništa upantila, a kako će ona.

– Lako je onomen ko ima banj, aj se ti operi u kainu u dvi litre ledene vode – nadovezala se je Duma iz stana šoto nji.

Kad je Orhideja jopet zapela, uletila je Cvita s ponistre priko puta: – Čistoća je pola zdravlja – viknila je sritna šta je prva naučila. Ne radi ona zaludu ka škovacin u Gradskoj čistoći, e.

Dok su se Mara i Orhideja borile s peri lice, peri zube, došlo je red i na Perinu s prvog poda, falila je još samo nježina: – Ako se mala bude cili dan prala, kad će ist.

Na kraju će doć ka bakalar – zeru je fermala unda, uz cerek još dodala: – Ka baba joj.

UZELA JE SVAKOJ MIRU

E unda je nastala barufa.

– A ća meni fali, a, na koga će sličit nego na me, more bit na te, debelguzo jedna – dreknila je Ane koja je sve čula.

– Ka da nemate nikakvoga svoga posla – nastavila je – nego ste se uvatile diteta, sram vas sve bilo.

Došlo joj je ka naručeno da svakoj reče šta joj iđe, a u tomen joj nije bilo ravne.

– Lajono, alapačo, angiračo, razbanzono, štrigo, šupjačo, falšono, kebaro, štraco, šibujo, vidurino – svakoj je uzela miru, nijednoj nije ostala dužna.
One su znale da joj u ovome nisu do kolina, više puta su se u to uvirile, zato su se ka po zapovidi sve počele krstiti, micat se s ponistre, perfin i zatvarat škure.

Svu ovu gungulu iskoristija je Pere. Krijomice se izvuka iz kuće i zaputija prama pazaru. Daje je bilo lako, moga je birat di će jerbo je svaki sto metara bila toverna. Prešija je, mora je po cinu života ražentat grlo od razvodnjene kvasine.

Timen je finila, ko zna koja po redu, još jedna epizoda hit-serije Neustrašiva Ane. Ja san dan nastavija igrajući se s prijatejima na vatale, žmirale i jarče kokodarče. Dotle je na Kaleti TV sve do mraka tekla emisija iz Obrazovnog programa: Peri ruke, peri noge, čistoća, čistoća!