Bija san pržunijer okovan zlatnon kadenon

Ima jedna vala – oma ću priznat – ne znan kako se zove. Kolika je, more bit da i u mapama ništa ne piše, ali san siguran da je ribari nikako zovu. Jerbo kako će drugome reć di je bacija mrižu ili se pofalit di je napunija krtol s obotnicama.

Ako ima ime, unda je za me sramota šta ga ne znan, ja koji san u zamalo 50 godina abordižavanja po moru, neću u ovomen lagat ni 1 od 100, naviga barenko jedan put oko svakoga škoja u našen arhipelagu. Teško da ima i jedan da nisan na njega nogon ugazija, učinija đir po njemu. Dikod za šparoge, dikod za kapare, manje za kunce, a najviše radi liposti. Zato neću ni tražit ni pitat, nadi'ću joj ime po tomen šta san jenput u njoj doživija. Nek se zove: Vela lipost.

Više puta san bija tamo, baška dok san brod drža u Mrzloj vali, najviše liti u stađunu banjavanja. Oti put bija san s poslon, lovija san najboju ješku na svitu – velikoga črva.

Ma nisan reka najvažnije – di je ta lipost. Nije daleko, na napolak škoju Oštrici, koji zatvara Grebašku valu s jedne strane i  – ajmo reć – krapjansko more s druge strane. Smištena je na krapanjskoj strani, jedno trista metri od Turskog zida.

Pirka i glambo u zasjedi

Usidrija san brod, veza se za kraj i pripremija sve šta triba za dvi-tri ure toćanja. Prvo mi je bilo vižitat teren, zato san otpliva skoro dvaset metara od broda prema punti i vidija šta se ritko viđa, a virujte, dotle san u živoru vidija puno toga. Vidija san u pet-šest metara svo bogatstvo mora ka u najlipšen akvariju, vidija san sliku koju ni u snu ne bi lipše nakitija.

Moruzge, koraji, vlasuje, divje spuge, prilipci, pizdice (kunjke), petrova uva… Iz buža u stinama viru prstaci, svi oni se čvrsto držu za dno, jubomorno čuvaju svoje misto. Okolo lino plivaju knezi, šparići, potke, jato salpica pase mladu drezgu, pirka i glambo ka kipići čekaju u zasjedi. Malo dubje na salbunu ježi, grancigule, vrpji, šijaci, trpovi, dvi trije prikopavaju svoje vrtliće.
Unda iza svega pravi vrtal, jedan paš širine, vrtal pun zelene posidonije. Okrugal ka balota jednakih vlati, ka da je vrtlar škarama podšiša. Samo je jedna vlat u sridini bila za pedaj visočija. Na njoj gordo stoji njegovo veličanstvo – morski konjic. Smota je repić oko vlati, treperi s maćin prozirnin perajama, ne da da ga korenat makne s pristoja.

Bi'će sanjan. Al neće bit, oči su mi otvorene, moran doći bliže. Brez puno mavanja perajama zaronin, dođen na dohvat ruke i umisto da se naklonin, ja uzmem konjića i položin ga na dlan ruke. Koja lipota, koja nježnost, koje dostojanstvo.

 

 

Nagrada ili kazna

U toj mojon očaranosti, odjedanput iza mojih leđa bane ogromna siva masa. Srce mi je najprije stalo, a onda počelo bubat: dum… dum… dum… ka makina starinskih parobroda, kojima moš brojit okritaje propele. Srića brzo san šestija da nije ono šta san prvo promislija – morski ćoćo – vengo veliko jato riba.

Bili su to cipli zlatari; bilo ih je, bubni'ću, ali neću puno falit, najmanje pet stotina. Svi isti u milimetar, oko pedja i po, srebrne boje koja se je zrcalila na suncu. Gledali su me napetin crnin očima ispod kojih je njiov ures – zlatna maća po kojoj su i dobili ime. Jedva vidjivin pokretima peraja, ciko jedan uz drugoga, okružili su me i nastavili plivati na metar dajine od mene u savršenon krugu.

Pita san se čimen san ovo zaslužija: je li ovi čudesni prizor nagrada ili kazna. Bi'će ovo drugo jer san se popača u njiovu svetinju i zato su me stavili u pržun, okovali zlatnon kadenon. Ako i je ovo drugo, neka, nije mi ža jerbo za viti vaku lipotu pritrpija bi i veće muke od ove uživancije.

Još san niko vrime bija očaran nestvarnin prizoron, ali tribalo je daje. Zato san ispustija vas ždrak iz sebe i lagano potonija do vrtla od posidonije. Pomazija san konjića i vratija ga na njegovu vlat. – Adio, prijateju, tija san te pokazati dici, ali ima tvoja slika u librima, tamo će ti se divit.

Dok san izranja, vidija san ogromnu sivu masu kako nestaje u plavetnilu mora vale vele liposti.