Nije im bilo lako

Mihovilci se popeli na Island Peak, himalajski vrh visok 6160 metara

Putovanja   |   Autor: Š.I.   |   15.10.2022 u 10:07

  Facebook
Članovi HPD-a sv. Mihovil Šibenika na ekspediciji su na Himalajama, a sinoć su se popeli na Island Peak, vrh visok 6160 metara.

'Taj dan prije samog uspona na Island Peak smo prošli put od nekih tri sata od Chukuna do baznog logora. Na moje preveliko iznenađenje, vodič agencije, Nikola nam priopćava da tu noć krećemo na uspon. Pomalo čudno, jer je plan bio da idemo sutradan, a taj dan da provedemo u vježbama sa opremom i da malko odmorimo. I tako iscrpljeni i neispavani počinjemo se pripremati u ponoć. Punimo termosice čaja i vode da ne smrznu. Nešto na brzinu pojedemo na uru ponoći pokret. Temperatura oko -2, tako bar kaže moj Suunto obješen naprijed na ruksaku. Poslije sat vremema hoda uz jezero počinjemo se strmo uspinjati kroz kamenite serpentine ka vrhu. Noć, nitko ništa ne govori, samo vodič svakih 20-ak min najavljuje predah.

Zrak sve rjeđi, teško se diše, pojedinci zaostaju, pa taman na pauzi za odmor kada se priključe mi krenemo. Sugeriram vodiču da to nije dobro po njih, već da ih pogura naprijed, jer grupa je jaka onoliko koliko je jak njen najslabiji dio. Situacija se po tom pitanju nešto popravlja, ali ne zadugo. Pomalo zori, naziru se vrhovi okolnih planina, prizori k’o iz kakve bajke. Pomalo hvatamo i krpice snijega. Moj Suunto pokazuje -12. Teško se tko usuđeje vaditi mobitel i skidati rukavice da bi nešto slikao.

Na otprilike 6000 metara stavljamo pojaseve i dereze, ostavljamo štapove, a u ruke hvatamo cepine. Prelazimo u navez u dvije grupe. Domaći vodič Nima, inače Butanac, sve provjerava do u detalje. Ima i dva pomoćnika, mlađeg Pimbu i malo starijeg Dualu, koji nam cijelo vrijeme za sve stoje na usluzi. Vrlo brzo dolazimo do užeta za penjanje. Sad je već poprilična gužva. Odnekud se stvaraju grupe planinara.

Naša prva grupa se uspjela probiti i prikopčati na uže koje vodi prema vrhu i polako napreduju. Nas 5,6 iz druge grupe upadamo u gužvu Engleza, Nijemaca, čuje se i poljski. .. Na užetu gubimo previše vremena, dok se neki naši već spuštaju. Polako ali sigurno se približavamo vrhu koji je najsličniji ogromnom zaleđenom jajetu. I konačno nas trojica iz grupe se uspijevamo popeti na vrh, jer dok jedni ne siđu, drugi se ne mogu popeti. Na samom vrhu ima mjesta za svega 7,8 mršavijih. Dvije punije Englezice su tu odlučile skoro kampirati, ne možeš ih ni potjerati i što se mi više ljutimo one se to više ne daju spustiti. Krajnje bezobrazno.

Konačno se uspinjemo, osiguravamo, pravimo par sličica za uspomenu i objave. Prvi puta da sam uopće na nekom vrhu, a da ne osjećam uzbuđenje i ushićenost, valjda jer smo tek na pola puta, a valja se i spustiti, a spust ponekad zna biti puno teži od samog uspona, šta zbog umora, šta zbog pada koncentracije. Vrlo brzo absajlamo reversom do polazišne točke užeta. Naši nas čekaju, ostala su još trojica da ih pričekamo. Svi skupa zalegosmo na ruksake, sunce nemilosrdno prži, i tako da takvo pečenje nikad nisam doživio.

Svi skupa polako krećemo u navezu nazad. Temperaturni šok je uzeo svoj danak, kao i dehidracija, umor, neispavanost. Pojedinci, a među njima i ja teško se krećemo, polako silazimo pazeći da sada ne napravimo kakvu kobnu grešku. Ovi mlađi, lakši i brži brzo napreduju ka baznom logoru. Moj cimer i ja se odlučujemo za varijantu laganog spusta sa češćim odmaranjima i razgledavanjima okolnih vrhova. Evo tek sad mogu reći da istinski uživamo. U bazni logor stižemo oko 15 sati - opisali su poduhvat Mihovilci.

Podijeli:        

// PROMO

// IZ KATEGORIJE

//   FOTO GALERIJE

//   VIDEO