Šibenski novinar Ivo Jakovljević, s dugogodišnjem stažem u Novom listu, ustupio nam je 'Veliki rječnik šibenskih riči' koje je godinama skupljao kako ne bi otišle u zaborav, a sadrži preko 2700 riječi i fraza!
Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.
O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske'.
Škola u Docu – radila je od 1912. do 1970.; do britanskog bombardiranja isprid nje je bila crkva Božjeg blagdana, s čijin je kamenjen nasut teren di se sad popravjaju barke. Na tri poda bile su tri veće sobe u koje su u dvi smjene dica išla u prva četri razreda, a doli je bila mala kužina u kojoj se onda mišalo mliko u prahu; na velikon odmoru je cili današnji plato pod Kvartiron bija pun dice, a bilo ih je šta bi na početku oli na kraju škole znali ući i u more, pa bi ih poslin tokalo da reću materi i ćaći da dođu u skulu
Škola u svete Luce – radila je sve do 1971.
Škopiti – u široj verziji mogli bismo kasti da je to kidanje zaperaka na mladome matraku, da ne otimlje hranu grozdu; more to biti i kastriranje magarca, pivca ili prasca, da ih po vazdan ne bi vata prndec, nego da štoko korisno učinu
Škopula - prama tal. scapola (lopatica) je triščetina, koja se more kome prilipiti i priko gubice, a ne samo - ako biži prid tebon - priko pleća
Škoši – trzaji, refuli, ultimi škoši (tren prija nego šta čovik parti; isto se zna reći i za tren kad žene oćutu da njijovo vrime prolazi, pa poželu još štoko nabrzinu uživati)
Škovace – dok je još sve bilo na svome mistu, naši stari nisu bacali puno škovaca vanka kuće, na ulicu; škovacinima bi dopalo samo da pokupu ono šta se nije bacalo u đubar
Škovaletati - bruškinon izbruškinati robu, a kad zatriba i kojega čovika oli žensku
Škrabica – škatulica s prorezon za lemuzinu
Škrbav – neravan, ki šta je zavičajni reljef, obišen na školskon zidu
Škrlet – svitlo, crvenkasto-narančasto sukno, od kojeg se pravu šibenske kape
Škrletina - šarlah
Škukucija – malešno, a dešpetožasto dite u kojemen su svi vrazi, oli slabašno, malešno čejade, sušta suprotnost od peće od čovika; prdac od čovika
Škure - pune, drvene, koje kad se zatvoru, više u sobu ne puštaju njanci mrvu svitlosti, pa je unutra skroz škuro, ako nema letrike; drugo su grilje, koje zaklanjaju onog šta stoji u sobi pozadi njih, a puštaju mu da vanka vidi koga oće i šta oće, ka šta u sobu puštaju i ariju i teke svitla
Škurić oli škuribanda – bija je puno koristan dok je mlađarija imala srama, i zeru rešpekta prama starijen svitu. Di god bi bilo slabije svitlo, oli dikoji škuri kantun podalje od prvih kuća, tute se, u škuribandu, moglo stati, i u robi, jedno uz drugo, badati se, sve dok ne bi bila ura za trčati kući. Liti bi jedni išli u Šike, di je bija jedriličarski klub (samo, tamo nikad nije bilo mista), a drugi bi se peli na forticu jednu, drugu oli treću, i puno je današnjih pravih Šibenki i Šibenčana nastalo u tin nemogućin okolnostima. Kad bi slučajno ko naletija i pripozna koga od njih dvoje, zna je drekniti: «Reću te ja materi i ćaći!». I - šta? Ništa.
Škurija – kapa za noć, bičva, da ono malo dlaka ne ode ukrivo
