Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.

O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne  Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske’.

Počinjemo od slova A:

Angir (tur. ajgyr – ždribe, pastuv - ružni naziv za pohotnu, bisnu ženu, ali i za zlu i nasilnu peršonu. "Nije žensko, nego angir. Biž' ća od nje!"

Antić – sorta šljive, samo manja i još slađa. Zato šta je bila manja i od barakokula, a najboja za branje oko svetog Ante (13. šestoga), zvala se antić, i puno je nji sadilo i držalo baš tu vrstu po cilon Donjen poju.

Antiki – more biti i mobija, i čovik; kad je mobija, onda to moru biti ručno izrađeni i ukrašeni komo, veltrina, posteja, armerun s dva oli tri krila, pa prefin i katriga za najstarijeg ukući (najboje su ih 1980-ih i 1990-ih, sve do njijovih zadnji ura, obnavjali Ante Bašić Škure i Đordano Pisa, kojemu su dominikanke na Gorici dale konobu da tamo radi). Kad je čovik antik, onda nije baš za puno šnjin divaniti, niti za šnjin se vanka kaživati, pa niti za držati ga u kući. Ma, šta vrime brže iđe naprid, to više svita i danas postaje antiko, jerbo ne more pratiti sve te mine, nego počinje zapinjati, pa gubiti korak, pa grintati i u zadnju ne peškati više ništa.

Antrešelj – slobodan prostor na sredini samara, za još štoko natovariti na jadnu beštiju

Apalat – trafika za duvan, španjulete i šuferine. Jedna od najpoznatijih je bila ona na kantunu, «iza-vi» apside s glavaman na sv. Jakovu, upanćena prija onog drugog rata po vlasniku Tešiji, a odma posli rata po poslovođi Livakoviću

Apcigati – uzeti

Apjonbo – (od tal. piombo) na dno; o'ći apjonbo

Apošto – baš tako oli tamo, s namjeron (metnimo ka: iđen apošto u Iv'ne, da se nalijen ki zemja!)

Aptak (od njem. habt Acht) – zapovid u austroug. vojsci za «pozor», stati spremno

Ara-ajde – zapovid magarcu da krene, a tek ako ne bi posluša, dobija bi matrakon po guzici. Ja mojega Mrkana (Šibenik, 1951. - Drniš, 1970.) nisan tuka (a bili smo isto godište), nego san mu zna dati i teke špalete ili pršuta s kruvom, pa san onda ja dobija matrakon i po glavi i po guzici. Jerbo se beštiju, ka ni čovika, ne smi naučiti na dobro.

Aranbaša - zapovidnik aramija (ajduka), pa gori od najgorih

Arambašić - oli ranbašić, mliveno meso (najboje je da je trećina janjeće, trećina teleće i trećina praseće) umotano u omanji list kiselog kupusa

Arčiti (od tur. harač – porez šta se naplaćiva od svake nemuslimanske glave) – u prenes. značenju rasipno trošenje. "Arči, nije ti ćaćino." Slično: "Arčiti i bančiti."

Ardit – divje čejade, nasilnik

Argola – držak za kormilo

Arija – zrak

Arivati – pristati uz rivu