Šibenski novinar Ivo Jakovljević, s dugogodišnjem stažem u Novom listu, ustupio nam je 'Veliki rječnik šibenskih riči' koje je godinama skupljao kako ne bi otišle u zaborav, a sadrži preko 2700 riječi i fraza!
Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.
O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske’.
Zblezniti se - zbuniti se, začuditi se, "stati ki posran"
Zbrišati – uteći
Zelen – tako mi zovemo zelenje, zeleno povrće
Zelje - tako mi zovemo blitvu Zeman – vrime; more bit i stađun Zenzo - imenjak
Zeru - teke; zercu - tekice, malo
Zimski srbež - od dujeg nepranja, čovik se zimi počne srbiti priko nogavica oli povr jakete, a
počne turati ruke i ošoto, da dosegne misto na kojen će se skroz raskrvariti; protivu te šekade
nema lika, dok ne omeća i ne zagrije, pa da se čejade more isplackati ladnon vodon na
kamenici, oli u maštelu, skroz pete do štumka i od štumka pa nauzgor
Zipariti - više vrimena dozivati dicu za ručak oli večeru priko obora, a kad se s ulice odazov i
dođu, dati in dvi priko gubice i nogon u guzicu
Zjakati - galamiti, zipariti brez pameti, ka navit(a) i ne znati stati, sve dok ko sa bande ne reče
štoko ružno
Zobati – zobju beštije (zob) i judi (grožđe); za trganja se znalo čuti od starijih: «Ne zobji, nego
riži!»
Zvirati – živčano gledati okolo
Zvizdan – kad je sunce povr glave (onda triba ili štoko metniti na glavu, ili ući u ladovinu)
Zvona moga grada – u šest i po zvoni Lovre, sve ure tuče Ivan (jedanput na prvi kvarat, dvaput na
po ure, triput na tri kvarta i kolko triba na pune ure), pa Jakov kad su mise, pa Ana Nediljica kad
su sprovodi (ali za zvona na grobjima se reče da ne zvonu nego brecaju), pa Nikola na Nikolu,
Dumenik na Dumenika, Križ na svoj dan, Gospa vanka grada kad slavi za misu oli breca kad je sprovod
nježina župljana, oli na zdravomariju ujutro, u šestipo, vaik po minute poslin svetog Frane (!), i
tako kroz cilu Božju godinu, dok ih čovik čuje i dok mu ne odzvoni; i kako u ovi tren ne zapivati s
Vicon: «Zvonila su za vinčanja, za trabakul koji tone, zvonila su, zvonila su, za gromače i
balkone...»
Zvraćati se – od velike skroloze ne viditi ništa naprid, nego se vaik tilon zvraćati unazad, a još
više moždanima i sićanjen, i sve pomišati, lancune i postole, žive i mrtve, jučer i sutra
