Prvi put u šibenskoj povisti jedan je naš čovik metnija poveći dija naških riči, šta su se u Šibeniku naveliko duperavale do prija malo vrimena (dok nije sve ošlo apjonbo) na internet, u Šibenski brevijar i u ovi digitalni libar, šta se more priko stikova davati iz ruke u ruku oli kopirati nemilice. Sad do tih svetih riči svako naše čejade more dopriti, a da se njanci ne digne iz posteje, i skroz mukti - piše u uvodu Jakovljević.

O šibenskim riječima kroz povijest kazao je 'Šibenski govor oli dijalekat, svoje simenje vuču i od nepismenih Ilira, i od starih Grka i Rimjana, i od svojih Vlaja i Morlaka ka i od Ugara, pa sve to višje i od Venecije, Turaka, Napolejona, Austrije i - u najnovije vrime - od pripametne  Amerike, ma sve su one tolko prokuvane, da ih više niko furešti ne more pripoznati, jerbo su samo naške, šibenske'.

Ševojarda – meko slatko

Šibenska kapa – u vrime nježine najveće rasprostranjenosti, kako bilježi naš etnograf Jadran Kale, zvala se kapa šibenkinja, a ona još starija, s uzdignutin vrvon kapa oštruljica; za razliku od kape kitarice iz zaleđa, naša nema rep, nego samo škuri bokunić ka vrv od malog prsta, da se zna šta joj je sprida, a šta straga; u mojoj lozi zadnji koji su šnjon išli ugrad bili su mi pradide, a ja svoju čuvan u konobi i kvasin lavandon protiv taraca, jer san uzeja ka zdravo za gotovo da ona služi samo za ukopati se; ma, još se nisan odlučija: ža bi mi bilo da gnjije skupa s mojin tilon, jer – nemojmo se svitu dati činiti blekama – u grebu i po grobjima nema žive duše, nigdi nikog; a, ko kaže da se još nisan odlučija, kad jesan: neka me ona lipo nadživi i neka svitli di god da je metnu

Šibuja – iz kažina od babe Đulije (neprofesionalka, koja radi ka da je nije voja ni za šta, brez zrnce veseja i rešpekta prama mušterijama)

Šijaaaj! – zadnja zapovid prija nego šta se barkon udre u rivu; u lipšin prilikama znači da triba veslati unazad ili baren zakočiti barku

Šijun – od mletačkog sion: jak, nagli i olujni vitar s mora

Šigureca – teke dulja igla, s kojon se vežiju (oli osiguravaju) dva dila kotula oli košuje dok se krpaju

Šjalpa – šal; nosili su ga samo gradski muškići, državni činovnici i nježnije žene, jerbo je njima grlo ćutilo svaki vitrić; težaci i ribari ni po najgoroj buri nisu zabotunavali gornji botun, a šjalpu nisu duperavali ni za sprovode po najvećoj zimi

Šjola – kožna potplata na postolima; šjolaju se postole kad se s vrimenon odozdol probužaju

Šjor(a) – tako mi zovemo oli pozdravjamo starije jude, koje poštivamo ka gospodu, a mlađe kad in se oćemu teke narugati

Škafetin – ladica u kantunalu ili u stolu u kužini

Škagaco - berekin, funcut, neposlušno i dešpetožasto dite u kojemu je sav vrag

Škakavalac – skakavac; more se tako nazvati i mršavo, basetnije, koštunjavo čeljade

Škaldin – zdila od pečene gnjile, u koju se meće žerava iz špakera na drva, za zimi grijati ruke

Škalja – sad služi ka građevinski matrijal, a prija je najboja bila za koga dobro zaškajati; bilo ih je šta bi škaju u žepima nosili sa sobon na Poljica, di je igra Osvit oli poslin Šibenik, pa bi sudac oli koji protivnički igrač vidili Boga svoga.