Stari Šibenik ...  •   OBJAVA: 27.03.2016, 11:55h   •    

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (64)

Tri Šibenčana oko športa i baluna


PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 27.03.2016, 11:56h

Ovo je štorija o tri Šibenčana. Neću falit ako rečen: tri prava i poznata Šibenčana jerbo ih je zna cili grad, a najboje oni koji su bili u športu i oko športa. Ne znan koliko je o njima već zapisano, ali znan da će se puno svita, kad ih ja spomenen, prije njih sitit, nego prisidnika općine ili gradonačelnika koji su bili na vlasti u njiovo vrime. Oma triba reć i to da ono šta ja o njima znan nije sve, oni koji su in bili bliže, imat će još toga za dodat, reći ono šta ja nisan zna, pa zato i priskočija.

Sva tri su cili život bili oko športa i baluna, boje reć, tamo di su bila športska nadigravanja, uvik uz igrališta, a nikad na igralištu, na parketu. Ne zato šta nisu tili, nego nisu mogli, a dali bi i tri puta sve šta su imali, da su mogli i sami zaigrat. Nisu imali tu sriću jerbo su sva trojica bili – šta bi naš svit reka, teško mi je to i izustit – maginjani, s teškin falinkama. Ali nisu se oni pridavali, ote falinke nadoknađivali su s velikon jubavi prima športu i sportašima, prima svom Šibeniku. Družili su se s poznatim igračima, bili uz njih i prije i posli utakmica, bili in prijateji. Na tribinama su bili žestoki navijači, još i više, pridvodnici navijača, drukeri do zadnjeg izdisaja.

Slabo je upravja glavon, teško govorija

Ajmo po redu. Prvi, da je još živ, ima bi oko sto godin, zato će ga se sitit samo stariji, a zva se je Niko Juras. Kod njega bidnoga nijedan organ od onih koji su se vidili, nije radija kako triba. Jedva je oda, noge je vuka po podu, korak mu je bija ka u diteta koje je proodalo. Jopet bi skoro svaki dan, ako nije bilo nevrime, sa Šubićevca di je živija, dolazija u grad, a za to mu je tribalo više od dvi ure. U rukama i prstima nije ima mota, jedva bi pogodija justa kad bi iša potegnit dim iz španjuleta. Slabo je upravja i glavon, teško govorija.
Živija je sam u maloj kućici, dva za dva, koja je bila priko puta ondašnje kasarne, a ova je bila tamo di su danas teniska igrališta. Bija je veliki navijač NK Šibenika, nije propušća nijedan trening, nijednu utakmicu, a dikod bi ga i poveli kad bi išli igrat vanka. Za vrime treninga sidija bi na klupi isprid drvene barake u kojoj je bila svlačionica. Zna je sve igrače i oni njega, bili su mu više od prijateja, skoro ka rod. Koliko me pamet služi u to vrime igrali su: Bašić, Jelenković, Tome Otrov, Tambača, Iljadica, Conera, Ćeipa, Bego, Bubić, Đurić, Tedling, Marenci. Igrali su na zemjanon igralištu, bila je to nika crvena zemja, ko bi na njoj pa, grdno bi se izgrata. Zato su golmani na kolinima i laktovima imali debele štitnike. Govorilo se je da bi Tambača na takvoj zemji kopačkon napravija šenj na mistu di ga je protivnički igrač grubo faulira, da ne bi poslin zaboravija vratit mu iston miron jer se nije smilo ostat dužan. Trava je došla kasnije, kad je doša zakon da svi u drugoj ligi moraju imat igralište s travon. Kako je oti propis doša priko noći, tribalo je u pet-šest dana zemjano igralište pritvorit u travnato. Cili grad diga se je na noge, kamionima su se s jedne livade kod Ribničkog mosta dovozile kocke zemje s travon, koje su se slagale i ravnale. 
Osim nogometaša, ima je još puno prijateja, koji bi mu, kad je tribalo, bili pri ruci. Pričalo se je da ga je jedan sija na motor i pribacija s Pojane na Šubićevac, a on je posli govorija da se neće nikad više š njin vozit jerbo je skoro osta maginjan, koliko je ovi brzo vozija. Jel bilo tako ili je niko sve izmislija, šta ne bi bilo čudo kakvi smo mi svit, uvik prvi za narugat se svin i svačin.

Uvik je bija za šalu, za berekinade

Drugi, kojega su svi zvali mali Ante, po librima Ante Ban, bija je, tako se je govorilo, najmanji čovik u bivšoj državi. I za njega se more reć da je cili bija u športu, od glave do pete. Nije mu smetalo šta je to od glave do pete bilo manje od metra, zato, kad je rič o šibenskom športu, mali Ante ne smi se nikako priskočit... On je, za razliku od Nike, jedno vrime bija aktivni športaš. Mala visina, uz to i mala kilaža, bili su ka stvoreni za kormilara u veslanju. Kažu da je on bija među bojima i da je zaslužan za puno pehara koje je VK Krka osvojila na državnin prvenstvima i po Evropama jerbo bit kormilar važno je koliko i bit štroker i veslač. Posal mu nije samo držat pravac, nego pametno vodit trku, držat broj zaveslaja, kako je trener odredija, korađat veslače da dadu sve od sebe. S veslačima je proša po svita, doživija lipih zgoda, š njin nikad nije bilo dosadno jer je uvik bija za šalu, za berekinade. Kad je prista s veslanjen i daje je osta uz šport, nikad nije propustija nijednu utakmicu, u malon i velikon balunu, u košarki, vaterpolu, rukometu, dok ga je bilo.
Ja san ga boje poznava ka radioamatera-cebeaša. U svako doba dana, kad bi upalija radio stanicu, čulo bi se: – Ante, Ante, javi se – ili bi on koga zva. Pomoga bi svima kojima bi tribala kakva pomoć, a najviše ribarima, šta je bila velika stvar u vrime kad nije bilo mobitela. Prid kraj života, privarilo ga je, nadebja se je priko mire, pa je manje bija živahan, ali do zadnjeg trena uvik je bija za šalu i zafrkanciju.

Radi športa patija mu je posal

I treći je bija poznatiji po nadimku, malo ih je znalo pravo mu ime i bezime. Dunkve, on je Josip Slamić zvani Prvi, eto i ja san falija, nije Prvi nego Primo, šta mu dođe ka isto. On je u ranoj mladosti bija zdravo dite, počeja se bavit atletikon, a unda je posli jedne utrke pozlidija nogu. Na nesriću, i nakon dugog ličenja, likari ga nisu uspili do kraja izličit, pa je za cili život osta colav. Po tomen, a i po brčićima, lako ga je bilo pripoznat. A ono po čemu je Primo posta poznat i slavan je šta je s nikoliko drugih, a u tome san i ja sudilova, bija osnivač prve ženske košarkaške momčadi. U ženskoj košarki, ka tehniko, osta je do kraja života, minjale su se uprave, prisidnici, ali ne i Primo. Igračicama nikoliko generacija bija je ka ćaća, dida, brinija se o njima ka o svojoj dici, unučadi. Bija in je pri ruci na treningu, na utakmici i posli utakmice, vozija ih je svojin auton. Bija je štovan i voljen, za svoje zasluge dobija je puno priznanja i počasti.
Pratija je i žestoko navija i za ostale športove: balun, mušku košarku i sve druge koji su pristavjali Šibenik. Po poslu je bija postolar, drža je radnju poviše Medulić placa, pokraj Turističke zajednice. Radi športa, ne triba krit, patija mu je posal, uvik je bija zatrpan postolima, kasnija je s popravcima, a dikod i zagubija postole. Ženske koje su bile većinom njegove mušterije, nisu mu puno zamirale jerbo onako dobrodušan, sve bi pribacija na šalu, a na kraju bi naša, popravija ih, ili ponudija nike druge postole u zaminu.
Eto tako je bilo s tri naša Šibenčana, zajubjenika u šport, u svoj grad, koje život nije mazija, a oni se nisu dali. Svi troje su rano ošli, ne znan je li ijedan doživija šesdesetipetu, ali znan da su svima koji su ih znali, ostali u lipon sićanju. Isto znan da bi oni i sad, kad bi mogli, bili uz naše športaše, jedino nisan siguran bi li in bilo po voji šta nema više naše dice u momčadima koje branu boje Šibenika.


  KLJUČNE RIJEČI:  Stari Šibenik / Stari Šibenik i njegovi kampijuni /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.