PegulaŠibenikIN - najčitaniji portal Šibensko-kninske županije

Stari Šibenik ...  •   OBJAVA: 15.03.2015, 13:29h   •    

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (44)

Pegula


PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 15.03.2015, 13:25h

Čuja san da se ispod Primoštena pojavila lokarda, kažu da se more uvatit i desetak kili – bilo je prvo šta mi je reka prijatelj s posla Ive, posli nego smo se skoro udrili glavon o glavu dok smo gledali iste ženske noge. Bilo je to u Šibeniku, u veljači 1993. godine, u vrime kad se nije smilo puno ćakulat na ulici, pa ni tako uskoj ka šta je Kalelarga.

 

 

– Ajmo sutra provat i mi – nije me puno tribalo nagovarat. Nisam ima šta pametnije radit, a i u to doba godine teško je doć do ribe, pa triba iskoristit svaku zgodu.
Isplovili smo sutra ujutro iz primoštenske marine „Kremik“, marine s najlipšim prirodnin okolišem na svitu. Po bonaci „ka ulje“ uvatili smo kurs prima Svilanu, najvećem otoku ovoga kraja. Vrimenska prognoza za ti dan bila je dobra, za sutra su zvali slabo jugo, ali za to nas nije bilo briga.
– Ive, jesi li bija kad na Svilanu? – započeja san razgovor.
– Nisan – odgovori on.
– A nećeš ni danas, ali ćeš ga vidit izbliza – nastavin. – To ti je rajski otok. Na njemu i oko njega su same delicije.
Cile godine oko otoka i na brakovima oko njega more se ulovit obilato plave ribe, bile oborite ribe i rakova. U kraju su obotnice, a u zimske misece uvati se dosta liganja. Ali ono što ja mećem na prvo misto, a i po čemu se on razlikuje od drugih, šparoge su i kapare. Na otoku, posli pet-šest metri surovog i kamenitog pojasa, izvan dosega mora ima dosta zemlje zbog čega ima bujnu vegetaciju punu šparožina. U marču, kad počnu šparoge, u jednoj šparožini, ako si doša prvi, zna se naći i do deset šparog, debelih ka olovka.

Nema zemlje ni koliko crnog ispod nokta

U peti misec počnu kapare. One su na južnoj strani otoka, di su zbog jakog juga stine i hridi oštri ka noži. Kapare restu na pet-šest metri od mora u škrapama i škripcima i pravo je čudo da jedna takva biljka more tu opstat, jer tamo zemlje nema ni koliko crnog ispod nokta. Bit će da su zato i takva delicija. Bere se pupoljak cvita, ako nije veći od biža. A ima ih kroz šesti i sedmi misec. Dok se beru šparoge, mora se pazit na galebove koji žestoko napadaju kad se približiš njihovim gnjizdima. Kad bi bilo stani-pani, čovik bi za priživit moga i lešat koje njihovo jaje, a, ako je višt, i uvatit kojeg divljeg kunca za pečenicu.
Kroz ćakulu brzo smo došli do otoka, pa je tribalo počet i štakod radit. Odredija san prvo proć s njegove južne strane jer znan da se tamo znaju držat lokarde. Ja sam pomno pratija ehosonder, a njemu san reka da gleda u more i, čin vidi mijuriće zraka, da viče, jer je to znak da je ispod jato plave ribe. Važno je bilo odredit koji je kurenat jer se zna da se ova vrsta ribe uvik drži one strane otoka ili braka s koje dolazi kurenat.
Dok smo tako điravali, još uvik po bonaci, Ive vikne:
– Ovamo ništo pliva, pari da je klobuk, i to ženski. 
Skočija san na njegovu stranu i vidija da je ti klobuk zapravo velika meduza, koja po veličini, obliku i boji, stvarno sliči na klobuk sa cvitnim aranžmanom na obodu. Gledali smo je lipu i opasnu kako bez straha pluta u plavetnilu mora; ali nismo za to došli, idemo tražit dalje!

S trećin žmulon sve in je oprostija

Oko Svilana je nismo našli pa smo se uputili prima najbližem od četiri braka koji se od Svilana nižu u sjeverozapad. Da bi nan prije prošlo desetak minuti vožnje do nove pošte, a na konto klobuka, ispriča san Ivi jednu smišnu starošibensku štoriju iz konobe u Docu, u kojoj su njih četvero igrali na karte, a peti, Šime, s kojin su svako mali činili škerce, sidija je uz njih i kibicira.
Ujutro, ti dan kad se to dogodilo, u butigi su kupili isti klobuk ka šta je on nosija, samo dva broja manji. Kad je on u niko doba iša činit vodu u dvor ispod smokve, zaminili su njegov klobuk s onin koji su ujutro kupili. Posli nikog vrimena počeli su ga zapitkivati je li dobro, zašto se zacrvenija, je li ga štakod boli. Za kraj su i ovo rekli:
– Cili si nateka, glava ti se uduplala, neš dugo.
– Zajebavajte vi nikog drugog, mene ste se uvatili, znan ja vas – bija je njegov odgovor.
Kad je došlo vrime za ić kući i kad nije u tri puta uspija dva broja manji klobuk nataknit na glavu, zajauknija je:
– Judi, dobro ste govorili, razbolija san se, gotovo je s menon, vodite me odma likaru!
Tribalo je više od po ure i dva žmula ciloga da ga rekuperaju, a s trećim žmulom in je i ovi put oprostija.
Lako je za klobuke, a di su lokarde? Nema ih, a nema više ni bonace, počeja je južinić, a š njin i valići.

Još je izdrža dva đira

– Evo ih, na trideset metri su – dočeka san tren da i to kažen. Da san mu u ruke tunju s torpedom i uputija ga kako lovit. Ka šta san i mislija, bile su na južnoj strani braka. Nisu bile baš brojne – lovili smo jednu do najviše dvi. Počeli smo na dubini od pedesetak metri, a kad bi nas kurenat, a sve više i jugo, donili na petnaest metri, vratili bi se nazad na početak. U po ure lova uvatili smo pet kili. U svakom novom điru jačalo je i jugo, a time i valovi, šta je mom kompanjonu, nevičnom na more, počelo lagano smetat. Još je izdrža dva đira, a onda je smota tunju i reka da ne bi više. Meni je bilo ža ići ća, računa san da moremo još dosta ulovit, pa san ga svitova da sidne na krmu i drži glavu u vitar, da ćemu tako biti lakše. Posli toga ja san počeja dizat i po pet komada odjedanput, a sonder je svakim novim đirom pokaziva sve deblji sloj ribe. Za malo vrimena sić od petnaest kili bija je pun, a znalo se dogodit da je na svih deset udica, koliko ih ima na ovakvoj tunji, bila lokarda. Jedva san uspiva sve ih poskidat s udica, pokupit s pajola i bankina u sić. Puno ih je ispalo nazad u more jer nije lako takav nizac uvalit u brod i po bonaci, a kamoli po valovima koji su bili sve veći. Stalno san pogledava kompanjona, koji nije ima volje ni gledat u tu pustu ribu, drža se moga svita, gleda je stalno u vitar. Bilo mi ga je ža, a bilo mi je ža i prikiniti lov, ali san zna da ću morat i to uskoro učinit.
Kad san napunija i drugi sić, odredija san učinit još jedan đir pa ići ća. Ribe je u moru bilo sve više, sonder je u zadnju pokaziva sloj ribe debel 20 metri. Ulov iz tog zadnjeg đira baca san u procip između kašuna motora i ormara od kužine. Posli toga san teška srca, umisto u jugo, okrenija timun u buru, prima Primoštenu.
Kad smo došli u mirnije vode, kompanjon je teke živnija, vratila mu se boja, a i progovorija je: 
– Jesan pegula. Čovik cili život čeka da mu se pruži vaka prilika, prilika koju sanja svaki čovik. Bilo je skoro ka lopaton bacat ribu u brod, a ja je nisan moga ni gledat. Koja pegula!
Poslin toga, a i dan danas kad se trevimo u gradu, umisto pozdrava, njegove prve riči budu:
– Jesan bija pegula, sićaš se.


  KLJUČNE RIJEČI:  Stari Šibenik / Stari ibenik i njegovi kampijuni /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.