Šibenska Mišanca Gojka Huljeva: Prvak svita u razbanzavanju - ŠibenikIN - News portalŠibenikIN - najčitaniji portal Šibensko-kninske županije

Šibenska ...  •   OBJAVA: 30.12.2018, 10:20h   •    

Posljednja ovogodišnja

Šibenska Mišanca Gojka Huljeva: Prvak svita u razbanzavanju


  ilustracija/ŠibenikIN Šibenska Mišanca Gojka Huljeva: Prvak svita u razbanzavanju
PIŠE ŠibenikIN
OBJAVA 30.12.2018, 10:41h

Šesdesetih godina prošlog vika za većinu Šibenčana prvo litretavanje, oću reć slikavanje, bilo je u pučkoj školi. Fotograf bi ženske namistija u prvi i drugi red, muški bi bili ozada stisnuti ka srdele, a učiteljica sa strane. Ko je sačuva otu sliku, po stare dane svako malo je s gušton gleda. Drugo slikavanje bilo je za legitimaciju, kad si uvatija 18., treće za pasoš. Unda je tribalo otići u Foto Stanka ili u Foto Mattiazzija, poslin u straju kako ćeš ispast, osan dana čekat da slike budu gotove.

 

 

 

Ma bilo je ritki koji nisu žalili potrošit za slikat svoje dite, kad bi uvatilo 5-6 miseci, slikat svoju diku, baška kad je bilo muško. A da ne bi bilo puno za mislit maćoga bi slikali gologa, da bude kjaro o čemen se radi. Uvećanu sliku metnuli bi u okvir i obisili u tinel ispod slike ćaće i matere koji su se uslikali posli vinčanja.

Među ritkima koje su slikali prije nego su proodali – naravski brez pelena – bija je jedan Neven. To nan je posli nikog vrimena pošpijala njegova godinu dana mlađa sestra Mirna, koja je za dišpet ćaći i materi bila sve samo ne – mirna. Uvik je dolazila među nas muške, igrala s nama na Maloj loži balun, činila trke oko svetog Duva, spuštala se karićon niz Stari Pazar. Perfin da smo joj puštili, igrala bi s nama i najmuškiju igru – Jarče kokodarče.

Bila je pravi angir, niko jon se nije smija zamirit. Za lipu i ružnu rič, kad jon nije bilo po voji, oma bi zalipila trisku, potegla nogon osprida ili ozada. Nije bilo pametno ni krivo je pogledat. Zato je mogla narugat se komen je otila, pa tako i svojima akonto slike gologa brata. Da je bila mrvu i đeloža, šta'š o tomen i govorit, jerbo su ćaća i mater držali Nevena ka cviće u pitaru, nju nisu puno obadavali. Zato je brata umisto Neven zvala – Cvitko, a i nama je to ime bilo više po voji.

Nikad dočekati da nan počnu resti bruce

A Cvitko je resta, ali se nije puno minja. Osta je i daje pupasto dite rumeni obraza zbog koji mater mu i nježine prijatejice nisu mogle odolit da ga svako malo ne pojube. Zato je na obrazima uvik ima šenje od njiove šminke ili grožđane masti. Osin šta bi iša u školu, vanka je izlazija samo s materon. Dok je bija manji, drža se je rukicon za nježinu veštu, a poslin iša korak iza nje. Bija nan je vršnjak, ali po onome šta smo mi proživili po kaletama i placima, bija je najmanje tri godine iza nas.

Nije mu se prešilo ka i nama u odrestanju. Pri kraju pučke škole mi smo se počeli lagano momčiti. Jedva smo dočekali da nan počnu resti bruce, da se lice napuni pujicama, čvijama, da nan počne škripat glas. Polako smo se počeli selit s Male lože, Starog pazara na Pojanu.

U prvon sridnje već smo se naveliko počeli okrićat za veštama, kotulima. U ono doba moga si jedino zamišljat, pogađat jerbo su ženske bile zakopčane do grla i unda aj ti znaj kako izgleda ispod. Lako je danas, sve su obučene u tajice, uske rebatinke, liti su kupaći kostimi manji od šudarića za osekat nos. Sve je na pijatu. Više kotule nosu Škoti nego ženske ciloga svita.

Zato nije bilo dovojno okrenit se samo jedanput, tribalo je to učinit više puta. Pojana je bila ka stvorena za to jerbo je đir bija kratak, a zimske večeri duge.
Ispara sliku u sto komada.

Do trećeg razreda sridnje Cvitka ovo nije zanimalo. Dotle je dobar dija nas barenko zera oćutija čari prve mladenačke jubavi, a ima li šta lipše od toga. Unda je on odjedanput, priko noći, osvanija na Pojani brez matere. U početku drža se je kazališta, nije đirava. Ali nije puno prošlo, skroz se oslobodija i posta žešći šetač od nas. Prvi je dolazija na Pojanu, a zadnji, prošla bi i osma ura, odlazija š nje. Šta mu se je dogodilo, šta mu je okrenilo pamet, doznali smo od Mirne. Pokara se s materon, u bisu skinija onu svoju sliku golaća sa zida u tinelu, bacija je pod noge, samlija cakal, sliku ispara u sto komada. Od unda s materon ne govori. Tako je Cvitko upa u našu klapu. U malo vrimena skroz se raspojasa, u okrićanju za kotulima i veštama posta jači od nas.

Na kraju je ispalo da zna više nego mi. Nije bilo čejadeta na Pojani, a da on nije zna ko je, od koga je, kakvo je. Vidila se materina škola.

Noge ka bocuni, a gori ravna ka daska

Mi smo imali užancu, kad nismo điravali, stat u kraj Pojane, najviše oko brista uz cestu. Tamo smo imali sve prid sobon. Unda bi Cvitko, kako bi ko proša, počeja razbanzavat, dilit konplimente ako ćemo lagat. Naravski, šoto voće, da oni o kome je rič ne čuje. Davno je bilo, al mi je isto dobar dija oti njegovi ošervacija osta u pameti.

Evo ih: dobar ka kruv, bleka, štufajica, krepan, lešan, inšenpjan, lulav, ljut ka piverun, prifrigan, fineca, arum, munjen,kuriož, cipaj od porta, lud ka ćaća mu, more ga i dite privarit, nit smrdi nit miriše, falša munita, laže čin zine, silen, nije u njemu vire, more poist ka galebina.

Ima toga još: govori ka avokat, pametan ka sudac, malo piza, njegova je uvik zadnja, ne da na se, boji se mrava, svaku viruje, udren mokron krpon po glavi. Evo ih još o lipoti: lip ka cukarin, ružan ka lopov, nema u njemu metar i lamica, suv ka bakalar, štraloć, pamplast, puzdrast, kizlast, ošišan na teću.

Kad je bila rič o divojkama, ni nji nije štedija. Dok bi mi na njima najprije vidili ono lipo, on je oma tražija falinge, malo mu je koja vajala. Jedna mala više mu je zapela za oko. Svaki put kad bi prošla kraj nas, ponavja bi isto: – Vid ove, sve jon je ošlo u noge, ispod kolina noge ka bocuni, a gori ništa, ravna ka daska. Okrića je glavu kad bi ona prolazila, govorija da je ne more viti. Doznali smo, od koga ćemo, nego od sestre mu Mirne, da se ota mala zvala Nevenka.

Tako je bilo s Nevenom oliti Cvitkon, bija je meštar za oštracati, narugati se. Ali šta'š mu zamirit, takvi je u Šibeniku bilo koliko oš. Da je bilo učinit svitsko prvenstvo u pogrdnom govoru, sigurno bi koji naš posta prvak svita.

Prošlo vrime, završili sridnju, raštrkali se, niki ošli radit, većina upisala fakultet. Finilo je điravanje po Pojani. Vidili bi se kratko priko lita. Neven prova studirat, nije mu išlo, zaposlija se. Ritko san ga viđa.

A unda jedne subote u šesti misec, najmanje tri godine poslin, naletija ja na njega kod kazališta. Gura kolica, u njima smišno ditešce rumeni obraza. Razminili nikoliko riči: – Di s', kako s, šta ima. Pofalija se kako ima dobar posal, oženija se. Ali vidilo se da mu nije do ćakula, stalno je pogledava prama Kalelargi. 

– Skužaj – reka je na kraju – neman vrimena, čeka me Nevenka, iđemo u Lida slikat maloga.

– A šta'š moj Nevene – odgovorija san – prošla su lipa brezbrižna vrimena, nema više Pojane, život iđe daje.


  KLJUČNE RIJEČI:  Šibenska Mišanca Gojka Huljeva /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.