Sanjali smo rebatinke, longplejke i vespe, ali šezdesete su bile godine kad se većina nije mogla naist kako triba - ŠibenikIN - News portalŠibenikIN - najčitaniji portal Šibensko-kninske županije

Šibenska ...  •   OBJAVA: 19.05.2019, 10:35h   •    

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Sanjali smo rebatinke, longplejke i vespe, ali šezdesete su bile godine kad se većina nije mogla naist kako triba


  ilustracija/ŠibenikIN Sanjali smo rebatinke, longplejke i vespe, ali šezdesete su bile godine kad se većina nije mogla naist kako triba
PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 19.05.2019, 10:35h

Kad o ničemu sanjaš, za tin čezneš, a daleko ti je, (još ako si dite), pari ti se da to puno vridi, da brez toga ne moš daje. Čudo si đelož na one koji su do toga već došli. Mi muškići dok restemo, nikad dočekat: momčenje, prvi rendes, prvi pojubac. Kad ti ovo prvo dođe, kad uvatiš šesnaestu, unda misliš kako bi ono drugo i treće došlo brže i lakše kad bi ima nike stvari. Stvari radi koji će se cure za tobon okrićat, uzvratit pogled. Među puno toga, ka prvo tribalo je bit lipo – moderno obučen.

 

 

 

Šesdeseti godina prošlog stolića, kad san ja oto prolazija, bilo je vrime kad se većina nije mogla naist kako triba, altroke uspit nagovorit ćaću i mater da ti kupu komad moderne robe. A ti komad moderne robe, u kojemu su se pivčili samo ritki, bile su rebatinke. Gaće koje su muškićima bile vridnije od veštita od najskupjeg štofa.
Bile su to debele pamučne gaće modre boje dotad neviđena kroja, sašivene duplin puntima s debelin žutin koncen. Na struku ozada imale su ušiven komad prave kože na kojemu je bila na vruće timbrana marka. Ka najvažnije, sve da više duraju, imale su bakrene rebatine s kojima su osprida i ozada uvaćene škaršele. Unda su, za razliku od danas, uvik bile cili pedaj duže nego je tribalo i zato su se nogavice zavrćale. Posli nikoliko pranja počele bi bliditi. Ako nisu, nisu bile od pravog materijala, bile su falše. Nosili su ih pomorci, naši i strani, najviše Amerikanci čiji brodova je uvik bilo u portu.

Rifle maćane bojon

Za doć do rebatinaka nisu bili u pitanju samo šoldi i dobra voja ćaće i matere, nego i to šta ih kod nas nije bilo za kupit. U ono doba nije se moglo otić vanka, nije se smilo imat stranu valutu, a radi strogi carinski propisa, ni naši pomorci nisu mogli unit više komada. Šverc se je opasno kažnjava, zato su cine novi i polovni resle do neba.

Pomorci, da bi privarili carinike, znali su nove rebatinke mrvu zarizat nožen ili ih maćat ujenon bojon, tako ih pritvorit u polovne. Onima koji su ih kupovali, to nije smetalo. Jedine dvi marke za koje smo znali bile su Rifle i Lee. Tribalo je vrimena da vidimo boje, ka šta su Wrangler i Levi Strauss.

Ajmo daje. Za ić naprid, za doć u prvi red, tribalo je znat koji su najboji pivači u svitu, koje pisme su prve na svitskin ranglistama. A kako čut te pisme, naučit ih pivat? Uvatit i slušat Radio Luxemburg nije bilo dovojno. Najjači su imali gramofon i ploče longplejke. Još ako su bile od Elvisa Presleya, Fats Domina, Ray Charlesa, Chubby Checkera, Louisa Amstronga, Paul Anke, puvanju nije bilo kraja.

A za doć do longplejke jopet su tribali pomorci ili rodbina koja je živila vanka. Kod nas toga nije bilo u butigama. Zato kad bi se pročulo da niko dobiva najnoviju ploču, odredija bi se dan i misto di će se prvi put slušat. Bila bi to prava fešta.

Ima još ništo, more bit da se ne bi tribalo spomenit, ali šta'š i kriti. Ne svi, ali većina bi se pravila važnin sa škatulon mrlišavi američki španjuleta sa žutin filteron. Jerbo čin bi na Pojani zapalija taki španjulet, oko tebe bi se skupili svi koje poznaješ i tražili jedan duvan ili barenko dva-tri dima.  I radi ovoga bili su sritni oni koji si imali rodjaka koji navigaje.

Vespa-san svi snova

Ka zadnje – a zapravo je po jačini čežnje tribalo bit na prvo misto – svi smo vapili za kakvin motorićen, još više za Vespon. Ali metnija san na zadnje misto jerbo je otu želju bilo daleko najteže ostvarit, ritkima je to uspilo. I u ovome je moga pomoć prijatej ili rodjak pomorac, oni su imali pravo ništo takvo uvest.

Među otima ritkima bija san i ja zafaljujući prijateju koji je navigava – Maksi Mrvici. Na njegovo ime u Trstu san kupija polovnu Vespu Gran Sport, nikad mu neću to zaboravit.

Svo ovo četvoro: rebatinke, longplejke, američki španjuleti i Vespe, bilo je ono o čemen se je u svakoj klapi svaki dan ćakulalo. Tako je bilo i u mojoj klapi u kojoj su bili Fonzi, Tome, Dragan, Rade i Čarli. Ali u gradu je u tomen pridnjačila klapa u kojoj su svi tili bit, klapa koja je najviše durala. Dunkve, numero uno među klapama u Šibeniku bila je Šupukova klapa. Nikoliko nas iz moje male klape poteke se je motalo u toj klapi, dok se nismo posli sridnje škole, radi študija, raštrkali u Split, Rijeku, Zagreb.

Juke box – prvi inžinj

Neprikosnoveni kapo ote klape bija je Ante Šupuk. Starijen svitu ne triba reć više, svi znaju koji je. Mlađi će ga boje znat ka našeg dičnog poteštata koji je obnovija i ulipša đardin kod stare pošte. Čovik koji se je u puno toga razumija, a vištin rukama sam napravija ono šta se nije moglo kupit, a on otija imat. Njegovo mišljenje svi su tili čut, jerbo je bija poteke i filozof.

Misto di se klapa sastajala bilo je prizemje njegove kuće na Pojani. Tamo su sidili ili ležali na rpama debelih velenci, kuvertura, biljaca, koje su tamo ostale iz vrimena kad su njegovi na Slapove Krke imali stupe. U tin stupama koje je tirala voda, oti su se ka olovo teški prikrivači od vune omekšavali poslin tkanja. To su radili za cili okolicu.

Tamo su slušali ploče, pušili ako su imali šta, krojili planove kako doć do oni stvari o kojima san prije govorija. Tute san vidija njegov prvi inžinj, juke-box, automat za ploče. Davno je bilo, ne sićan se je li sve bilo na botune ili je tribalo pripomoć ručno. Uz Antu poznatiji članovi klape bili su: Mara, Tona, Kunac, Alojz, Bućo-Gauč, Bigeca, Đez, Pole, Bimbo, Ćaso. Ne bi mi niko triba zamirit ako san koga zaboravija ili nazunta, vrime je učinilo svoje.

Počasni đir pobidnika

Više od drugi stvari, a puno više nego druge klape, oni su se bavili motorima, baška mototrkama. Brez šoldi, brez ića, putovali su u mista di su bile trke, ostajali dva-tri dana, gledali i treninge i trke. Trku na Preluki kod Rijeke nikad nisu priskočili.

Sanjali su kako će i oni jedan dan s kacigon na glavi, u kožnon veštitu sist na pravi trkaći motor, vozit trku. Strišavat kolinon u zavojima, doć prvi, učinit počasni đir pobidnika s vijencen oko vrata. Zato je Ante od polovnog cvajtakt motora marke Cleis, ili tako nikako, napravija pravi trkaći motor.

Stavija je ručke timuna na amortizere, plitki rezervar zaminija s većin oblin, na koji se more prileć, sve da smanji vitar u prsa. Napravija tanki ravni sic samo za jednoga, koji je na kraju bija uzdignut. Ne znan je li oti motor odvozija koju trku, ali znan da je puno nji u gradu tilo sist na njega, isprovat ga.

Poslin je kupija karanbolirani tristać koji je od sudara cili bija škican. Tristać oliti FIAT Mille-trechento je bija prvi boji auto u ono vrime, ritki su ga imali. Nije ga bilo lako dovest u škvaru, baška inberlani krov, koji je uz našu pomoć dugo vrimena na vruće dricava. Na njemu je ispeka zanat limara, lakirera, mehaničara, autoelektričara. I meni je pitura Vespu.

Ništa se nije moglo sakrit

Ako klapa nije bila u prizemju njegove kuće, moglo ih se viti na Pojani ispod kojega brista, blizu male okrugle trafike na kantunu. Trafiku je drža uvik štufi Stipe. U njega se je moglo kupit, šta je za nji bilo važno, španjulete na komade: Dravu, Opatiju, Moravu, sve brez filtera. Dva, tri, pet komada, nije bilo šoldi za cilu škatulu.

Kako je unda Pojana bila centar svita, tamo su sve vidili, čuli, a tili su sve znat. Jerbo Šibenik je bija mali grad, u njemu se nije ništa moglo sakrit. Znalo se ko voli bunbit, ko ukrest, ko varat, ko gleda tuđe ženske, ko voli muške, koje ženske su ošle krivin puten ili kako pisma kaže – koje su živile od svojega tila.

A oni – funcuti kakvi su bili – jedva bi dočekali da niko od takvi prođe Pojanon, da ga uvatu u đir. Tako je bilo s jednin, neću mu reć pravo ime, nek bude, ajmo reć – Divac. Bija je smišan čovik, uvik vesel, svi su ga znali, a i on je sve poznava. Dok je iša gradon, čulo ga se je najmanje 300 metara okolo, taki mu je bija glas. Svima se je javja, manje ženskima, njima bi reka: – E, draga! A muškima, teško da bi se naša koji koga on nije zna , veselo: –E, srićo! Gleda bi ih drito u oči i sa svakin se tija rukovat. Kad bi mu to uspilo, tribalo je vrimena da ispušti ruku.

Vična utakmica od viceva i funcutarija

Ovi iz klape svako malo bi ga zvali sebi u društvo, a nije ni njemu bilo mrsko stat među naočite momke. Uvik su ga tentali kad će se oženit, je li naša koju, a on se branija kako ima vrimena, da ne vaja s timen prešit. Jedan put su ga nagovarali da navečer dođe š njima na tajno misto, di će bit samo muški. On ih je osova i još reka da ga puštu na miru, da on nije od oti. Kad su to ponovili i za nikoliko dana, ka priko voje je prista jerbo – odgovorija in je – kako u životu triba sve isprovat da bi čovik zna šta vaja, a šta ne vaja. Bidan Divac dobro se s timen nosija, teški piz koji je nosija još od ditinjstva, nije mu smeta da uvik bude dobre voje, da iđe daje.

Bija je jedan Adam, svit ga je zva Miš bili sriću dili. To je zato šta se je, da bi doša do kojeg dinara, bavija gatanjen uz pomoć bilog miša. On je ima urođenu falinku. Nije moga odat ravno, nego je beveja, juja se. Parilo je dok je prolazija Pojanu, da će svaki tren pasti. To je bilo još gore kad je dobija štaku i š njome se pomaga jerbo je za nju više zapinja, nego se oslanja. Iz klape je izašla ona: da Adam do po Pojane glavu zavidaje, a unda je do kazališta odvidaje.

Ali oma triba reć da u tome nije bilo zloće, sve je to bilo radi vica, zafrkancije. Znan, pačen siguran san: da je kojin slučajen Adam pa, oni bi prvi skočili, digli ga, pomogli mu da dođe do svoje kuće. Jerbo smišljanje viceva i funcutarija je u svakoj klapi bilo ka nika vična utakmica.Time je svak tija dokazat da je pametniji, kuražniji, sve za imat boje misto u klapi. Većina je znala miru, ritko je to izlazilo vanka klape.

Ako si bija među sritnima koji su došli do one sanjane četiri stvari otprije, i još ako si bija vicasti funcut, ima si sve za osvojit onu koju si šenja. Daje je sve ovisilo o nježinoj voji.


 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.