S Male lože, Medulića, Tanaje, Jadrije i prvih poljubaca u gondulu od mahagonija - ŠibenikIN - News portalŠibenikIN - najčitaniji portal Šibensko-kninske županije

Šibenska ...  •   OBJAVA: 24.02.2019, 11:09h   •    

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

S Male lože, Medulića, Tanaje, Jadrije i prvih poljubaca u gondulu od mahagonija


  ilustracija/ŠibenikIN S Male lože, Medulića, Tanaje, Jadrije i prvih poljubaca u gondulu od mahagonija
PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 24.02.2019, 11:09h

S krpašen po Maloj loži, s gumenin balunon na Medulić-placu, isprid katedrale, na Tanaji. U lito na Jadriji, oko kabina i na gusterni. S karićima i romobilima na balinjere tamo di je bilo petuna i nizbrdice. Dva puta u šetimanu đinastika u Partizana. Tako do sridnje škole. Unda rukomet na Pojani i u sjemeništu, košarka jopet u Partizana. Daje, okrićanje za veštama i kotulima, i to na Pojani. Prvi pojubci u škuribandi, krijomice prvi gucji vina, prvi španjuleti. Prvi rigoleto od ovo dvoje zadnje.

 

Krenija študentski život, adio lipi grade. Počela skula života, došlo vrime za mislit svojon glavon. Na sriću jubavi sve više, zato vrimena za šport malo i ništa.
Finilo i to. Vratili se u najdraži grad, brzo našli posal, oženili se, došla dica. Za mislit svojon glavon kol'ko oš. Šport pa na zadnje misto. Jedanput u šetimanu košarka, a di drugo nego u Partizana, mali balun ritko.

U ovi pet-šest rečenica o 30 godina života našlo bi se puno moji prijateja i poznanika. Među otima bija je i jedan Joško, za prijateje Jope. On je, teke se u tomen razlikova od većine nas, u pet godina koliko je bija u Zagrebu, proša samo prvu skalinu, svršija višu. Falilo mu je force kad je najviše tribalo, u peti i šesti misec, pa bi svako malo prispava koji ispit.

Likarija iz kockasti boca

Ali nije mu to puno smetalo da se oma zaposli u Izgradnji, i u kratko  vrime oženi s Grozdon, učitejicon po struci. Daje je sve išlo ka po loju. Jedina mala mana kod Jope bila je šta je volija bumbiti. Ali ko nije. Ne mislin ode na bevandu, ona je bila za utrnit žeđ, niki su je i dici davali. Vengo na ono šta se cicalo iz bićerina: konjak oliti Domaći brandy, kako je na boci pisalo, pa Pelinkovac, malo posli Vinjak, a najposli ono iz kockasti boca koje su donosili pomorci – Johny Walker i Ballantines. A zgoda za nazdravit koliko oš, nije bilo šta se nije slavilo, svit se je volija družit. E u tomen je Jope zna prikoračit dožu. Nije tute bilo zla, samo bi ga uvatila parlatina pa bi dikod reka i ono šta nije mislija ni smija.

Tako nan se požalija na svoju Grozdu da ga vaik zanoveta kako sejački govori. Ona ka učitejica nije mogla podnit da Jope reče portun, ponistra, škancija, tačno, ijada, umisto ulazna vrata, prozor, polica, točno i tisuća. Nije tila da je sramoti baška prid sviton. Najgore bi bilo kad bi Jope, kad bi mu digla tlak, reka na kraju: – Jebe me se kako ću govorit! Unda bi ona poludila i dreknula: – Jope, ne kaže se jebe me se, nego jebe mi se!

Njega je to na prvu zbunilo, al bi se mulac brzo snaša. Teke bi joj se pricika, zapijija u oči i reka: – Ako si ti za to, nisan ni ja protiv. Po njegovin ričima, poslin bi svršili u posteju, učinili posal, zaboravili na karanje i gramatiku. Ota riceta, triba i to reć, važi otkad je svita i vika, nije je Jope izmislija.

Žena ga vodila u Veneciju

Posli trideseti, nas nikoliko, među njima je bija i Jope, počeli smo se okrićat moru, ribolovu. A kako'š plovit, kako'š lovit, di je brod. Kad bi se našli, krenule bi fantažije o pasarama, leutima, kaićima, gucima, gondulama. Umisto po Pojani, počeli smo điravat po mandroćima i portićima, šenjavali brode koji su nan bili po voji i prama našen takujinu.

Ja prvi kupija life-boat za male šolde. Teke ga uredija, godinu dana vozija, brzo se štufa. Zaminija ga sa 50 godina starin drvenin motorinon. Na njemu počeja učit za brodograditeja, napravija mu natkabinu. Jope ništa, još nije odredija šta će. Govorija je da bi tija ništo unjulo, šta niko nema, šta će on svojin rukama napravit. Jerbo je od pokojnog dida koji je bija marangun, naslidija jubav prama drvu, a i ništo alata. Svako malo doša bi s novon škicon koju bi  naša u starin librima, ali s ničin nije bija kuntenat. Ma jedno je bija siguran. Brod će biti od drva, plastika neće u njegovu kuću.

A unda jednon zgodon trevija ga ja u Docu kod mandroća. Vas sritan mi je reka: – Znan šta ću, odlučija san se, ne'š nikad pogodit. Bi'će ovo, bi'će ono – počeja ja nabrajat – a on se samo cereka i odmahuje glavon. Kad san ja zamuča, on je nastavija: – Bija san ima misec dana sa ženon na ekskurziji u Veneciju.  – I vidija gondule – uletija ja. – Bravo, pogodija si. Gondulu, gondulu, to ću ja napravit – reka je s osmihon od uva do uva. – Baš naku sa zakovrnjenon provon i krmon – reka ja u neviri. – Brez toga – objasnija je – biće ka one šta ih ima ode kod nas, ali je neću piturat u zeleno ili sivo nego primazat vernižon, brezbojnin lakon, razumiš. Kako ja baš nisan razumija, doda je ono najvažnije: –Zato šta ću je napravit od mahagonija, a tako drvo je grijota pokrit nikon grezon bojon, mora se uvik viti njegova lipota. Eto po tomen će biti ista ka one u Veneciji. Viće'š, neće je biti lipše na ovoj strani Jadrana. – A ko će ti dat mahagonij – priupita ja. Toga nema na Šipadu, tamo ima samo bukovine i rastovine.  – Ima u Drnišu – odgovorija je ka iz puške. Meni je bila puna kapa njegove fantažije, samo san manija rukon i oša svojin puten. Da mahagonij u Drnišu – malo sutra, mislija san, mene si uvatija zajebavat.

Jedan ti napravi, drugi te nauči

Kupija ja i treći brod, ovi put plastični, Primorku. Dva puta san ima drvo: nije lako ni s novin, altroke sa starin drvenin brodon, posla svaku godinu priko glave. A posla, malo je reć priko glave, i meni za opremit golo plastično korito. Radija san svaki dan više od godinu dana uz pomoć rodjaka, prijateja. Tribalo je puno toga napravit, a šoldi nema za kupit gotove dilove. Na sriću u ono vrime u Ražinama, Crnici, u Remontu bilo je svega, i materijala i meštara. Jedno po jedno dolazilo je na brod, samo za nikoliko stvari tribalo je skočit do Trsta. Tako je to bilo, niko ti napravi, drugi te nauči, platiš malo i ništa, i eto ti broda u moru.

Kroz to vrime malo san viđa Jopu, ali san čuja od drugi da je i on počeja šta je naumija. Čuja san i to da je blizu zgrade u kojoj je sta na Vidicima, sklepa bokun barake, tamo položija kobilicu. Dasaka, murala i kantinela nije mu falilo, na gradilištima Izgradnje uvik je bilo restova. Ali posal mu nije iša najboje. Tomen su bili krivi prijateji mu, koji bi došli kod njega utuć vrime, popit bićerin. Bilo je i mudrijaša koji mislu da sve znaju, a sami nisu nikad ništa napravili. Krivo bi ga svitovali, inšenpjavali, zato je brez potribe primodernava, popravja ono šta je već napravija, zaludu trošija mahagonij. Dogodilo bi mu se da mu i posli dva pilanja, komad bude i daje kratak. U godinu dana nije se maka daje od kolombe. Zato priporučujem svima da, ako mislu gradit brod, radu to na tajnon mistu, uštedit će vrime i živce.

Teleće bržole zalili debiton

Doša ja s Primorkon skoro do kraja, ostalo mi još napravit vrata na kabini. Oša u Drniš po mahagonij, ne naša ništa. Rekli mi da je prije šest miseci jedan iz Šibenika uzeja zadnje šta in je ostalo. Sitija se ja Jope, bi'će on oti, more bit da ima viška.

Naša ga ja, reka mu šta mi triba. – Drage voje – nije se puno mislija – podilit ćemo šta iman. A ima je četiri komada teke duže od metra i još punu rpu kratki komada, koji se moru iskoristit samo nazuntavanjem. – A kako'š ti daje, ako meni daš pola – reka san. – Ne beri brigu – odvratija je – ne preši se meni nigdi, vratit ćeš mi kad budeš ima. Za šolde nije tija nit čut.

Da mu se nikako odužin, reka san mu da ćemo jedan dan učinit dobar marendin tute kod njega. To zato šta san vidija da je iza barake napravija mali komin i na njemu gradeje. Dogovorili smo se da to bude u prvu subotu, njegovo je bilo samo da pripremi drva za vatru.

Kupija ja teleći bržola, ulija pet litara debita (unda san još ima vinogradić), doša kod njega po dogovoru. I on je učinija šta je triba, pripremija je drva. Nisan moga virovat, nacipa je mahagonija dobar naramak i složija na komin. Osta san incukan, i ka prvo reka: – Je li grijota za ovo trošit mahagonij? – i oma nastavija – A oće li vajat žerava od njega? – Ne beri brigu – uzvratija je on – drži vatru boje od masline, a miriše lipše od smrike. Nije prvi put da na njemu gradejajen.

Tako je i bilo. Pečenje je bilo za prste polizat, lipo smo se zabavili. Kad san vidija na što je potrošija skupocino drvo, bilo mi je lakše, nisan se više griza šta san mu izmata ona dva komada. Kad njemu nije bilo ža, moga san i ja, gramatički kako triba, reć: – Jebe mi se! 


  KLJUČNE RIJEČI:  Šibenska Mišanca Gojka Huljeva /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.