Parangal od postola: Šnjima u ribe ili na bal isprid otela Krke ŠibenikIN - najčitaniji portal Šibensko-kninske županije

Šibenska ...  •   OBJAVA: 25.04.2020, 08:58h   •    

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Parangal od postola: Šnjima u ribe ili na bal isprid otela Krke


  ŠibenikIN Parangal od postola: Šnjima u ribe ili na bal isprid otela Krke
PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 25.04.2020, 08:58h

Svašta san izvadija iz mora. Najviše šta vaja za poist, ali i puno toga šta se je jedino moglo vratit tamo oklen je i došlo. To su bili ribarski arti: mriže, parangali, vrše, sidra, koji su ko zna otkad ostali u moru. S vrimenon su zaresli, uvatili patinu od koraja, škojaka, spužava jerbo more ne da na se, brzo gorsko pritvori u morsko, ne da tuđome da privlada.

 

 

Jednon zgodon sa sidron san izvuka ništo za šta ni dan-danas ne znan čemu je služilo. Bilo je to, ima more bit i 30 godina; usidrija san se u kraj u Grebaštičkoj vali, na sedan-osan paši dubine, uz Oštricu. Odredija san ćapat dva-tri crva, prije partence na Žirje. Kad san učinija posal, diga san sidro, kad na sidru traina, mislija san: ničiji parangal.

Ali na traini nisu bili bandaci, udice i ješka, nego je svaki des't metara bija vezan od gnjile ispečen ćup s ručkon, more bit od litre, litre i kvarat. Vidilo se da su u moru već niko vrime jerbo su bili kroštulani, uvatili tanku patinu. Ne bi tija lagat: jednoga san uzeja, priznajen; ko će mi virovat ako ga ne pokažen. Eno ga, još je u regalu među repovima od veći riba koje san uvatija. Kad me niko pita oklen mi, rečen da san ga izronija u Nozdri Veloj na Kapriju. Tamo se, ko zna kad, potopija grčki trabakul, pun anfora. Ko ne viruje, nek roni, naći će reštova od anfora kol'ko oš.

More bit da je to ima u glavi i oni koji je položija parangal od ćupova u Grebaštičkoj vali. Planira je posli godinu-dvi, kad ćupovi budu izgledali ka da su u moru barenko ijadu godina, prodat ih za lipe šolde fureštima ka antike suvenire. Mudar ka sudac, reka bi naš svit.

Caklena tegla od kukumara

A čuja san i ovu. Oti parangal nije inžinj za pritvorit ćupove u anfore, nego za vatat obotnice. Kad boje promislin, stoji i ota. Jerbo svaki ribar zna da obotnica, ka ni čovik, ne more opstat brez kuće. Ako je ne more nać među ili ispod veliki stina, u procipima, unda će je sama sagradit. Skupit će okolo manje stine i saziđat je po svojoj miri, samo da ona more uć. Ako ostavi veliku portelu, ući će joj ugor i di će unda.

Nije uvik lako pripoznat nježinu kuću, zna je ona dobro zamaškarat. Dikoda je izdaju, a višton oku to ne promakne, reštovi od obida, večere, ka rečimo prazne kućica od kaparocule, ugrca ili klišta od raka. Najžešće izdajice su joj pirke i knezi, š njon su u vičnoj svađi. Uvik najmanje nji dvoje stoju u gvardiji kraj nježine buže i oma dignu uzbunu čin ona mrdne kojin krakon. Ne znan čimen in se je zamirila kad tolike godine ratuju i radu proti nje.

Je, takva je obotnica, puno drži do svoje kuće. To znan po tome šta kad se je privari i uvati, uvik sobon donese štakod od kuće, najviše kamenje. Ako joj je kuća putujuća, a to je ono kad nigdi ne iđe brez kuće, donese cilu kuću. To more bit pitar, važ, vrčina, bronzin, caklena tegla od kukumara. U ovome zadnjemu san je diga i to s 50 metara dubine. Do zadnjeg trena, kad je bila na suvo, na krmi moga broda, nije se dala iz tegle. Virovala je do ultime u onu: Moja kućica, moja slobodica. Ta vira joj je spasila glavu. Bila je puno mala, nisan ima srca uzest joj nježinu slobodicu, vratija san je u more.

Uvatija san ja nju i u staron vojničkon postolu i to dva puta. Sićajući se onoga parangala sa ćupovima došlo mi je u glavu da bi moga provat lovit obotnice s parangalon od stari postola. Jedino nisan zna kako ću s ribolovnon dozvolon jerbo u zakonu piše koliko na parangalu smiš imati udica, o postolima nema ni riči.

Dobar ka kruv

Ima još jedna friškija o postolima, od lanjskog lita. U zadnje uvatija san užancu, pridvečer kad zvizdan kala, otić do mora, vižitat je li brod na mistu, a više za bacit ćakulu s kojin od ribara. Najdraže mi je to učinit s Nikon. Mrvu je stariji od mene, ruvinjan od rađe, mora i godina skoro ka i ja. Ima pasaru, poje, vrtal, poteke ribari. Zato vaik imamo o čemen ćakulat, dok nas ne potiraju papataže ili kojega ukoču križa.

Njega potajice zovu Štufaica jerbo bilo da govori o ovomu ili onomu sve mu sliči na – sud svita. Baška ako si ga uvatija kad se je vratija iz riba praznog sića. A dobar je ka kruv. Ne pantin da se na koga najutija, reka ružnu rič, zabeštima, pa ni na mačka koji mu svako malo ukrede kojeg šparića ili triljicu.

Kako ja, radi debulece od reume koja me satire ima godinu-dvi, malo iđen na more, on se uvik siti da mi od one sirotinje šta uvati, donese pet-šest joga. Nije samo to, od svakog fruta i verdure koja mu dospije u vrtlu napuni najlon za me. Ne važi moje fala, ne triba, iman, on uvik nosi. Ne znan čime mu uzvratit, ribarski nauk i otkrivanje najboji pošta njemu je drago čuti, ali nije dovojno.

Unda san se sitija novi-novcati postola koje iman kući, koje nikad nisan obuja jerbo su mi bile tisne. Bile su to lipe leđere talijanske mokasinke marun boje od prave kože. Na tankoj šjoli od ispod tinbranin slovima pisalo je VERO CUOIO. Vidin ga uvik u nikin otrcanin šlapama, znan kolika mu je pensija, računa san: dobro će mu doć.

Finestrin na gabini broda

Kako zamislija, tako i učinija. Donija san ih u oriđinal škatuli da vidi da su nove. – Nu provaj – reka san mu – ti mene vaik darivaš, red je da ti ničin vratin. Jedva ih je uzeja. – Nis triba – jutija se – dat vake gospodske postole za pet špara. Sad ću morat ić na ples isprid otela Krke, umisto na more. Još je doda: – Provat ću ih kući, moran oprat noge i ostrići nokte.

Jedva san dočeka sutradan da vidin je li kuntentan, jel mu pašu. Doša je mrvu poslin mene, vidin iz dajine da ih je obuja. Iđe veselo, osmih mu od uva do uva: – Evo ih, ka stvorene za me, lagane ka pero, nigdi ne stiskaju. Ne bi boje ni Žaja napravija.

– Neka, baš mi je... – tija san još izustit – drago – al mi je rič zapela u grlu kad san vidija da je na desnon postolu, biće s brtulinon, probuža oveću bužu. Parilo je ka okrugli finestrin na gabini broda kroz koji viru dvi vesele dičje glavice, boje reć njegova dva prsta od noge, mali i oni do njega. – Ajme – bubnija san cili smantan, a unda, da Niko ne bi vidija štufaicu koja me je u tren priplavila, još doda: – Sad, kad bi i tija, ne moš na bal isprid Krke. 

Vidija je on koja je ura, pa je, da me utiši, reka: – Vako ili nikako. Ova dva prsta koja vidiš davno su mi vanka škvare, u nijedan postol ih ne mogu smistit. A šta se tiče Krke, finili su davno za me bali.

Tu cilu večer, a i puno puta poslin kad bi se naša s Nikon, pogled mi je uvik letija prama ona dva berekina koji su mi se cerekali iz svoje buže na desnoj mokasini marun boje od prave kože.


 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.