Ni grij, ni sramota: Ako se more u bilon svitu, unda se more i kod nasŠibenikIN - najčitaniji portal Šibensko-kninske županije

Šibenska ...  •   OBJAVA: 27.06.2020, 12:56h   •    

Kolumna Gojka Huljeva

Ni grij, ni sramota: Ako se more u bilon svitu, unda se more i kod nas


  Arhiva/ŠibenikIN Ni grij, ni sramota: Ako se more u bilon svitu, unda se more i kod nas
PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 27.06.2020, 12:56h

Puno san naučija od dide, a s vrimenon san ga u nikin stvarima po znanju i priteka. Jerbo, ka i svi stariji, i on se slipo drža nauka koji mu je prinija njegov ćaća.

 

 

Ima li išta lipše od dičjeg smija, baška kad su u dobi od pet godina. A nije ih teško nasmijat. Ja san u svakoj zgodi to volija činit jerbo san, koliko i sama dica, uživa u tomen. Najviše toga bilo bi u lito, u smiraj dana, kad je dicu tribalo skupit s ulice i polako ih pripremit za spavanje. Da bi ih se smirilo, pribacilo iz pete u prvu, tribalo je sist š njima i ispričat in ništo veselo iz svog ditinjstva, ništo šta još nisu proživili.

Sićan se tako jedne večeri u sedmi misec, godine ko će znat koje, kad smo nas petero, dvoje moje dice, dvoje od pašanca i ja, posidali u krug na još vrući petun didova dvora u Bilicama. Slidilo je po ure zabave u kojoj san ja ka najstarije dite, bija glavni. Dok su oni još lulatali, ja san bija na muci jerbo nisan se moga sitit šta bi in priča.

Spasija me dida koji je u ti tren, oslanjajući se na bagulinu, prolazija kraj nas prama skalama s kojima se priko terace ulazi na prvi pod kuće. E, došla je njegova ura, rano se je on usta. Je da je dvaput učinija pižolet, prvi poslin marende, drugi poslin obida, ali kulmin je lita, ima dana, nikad mu kraja, a on se cili život ravna po suncu.

– Znate li dico koliko ima skala do terace – priupita san ih. A oni ka iz puške vako: – Deset – reka je najstariji; – jedanaest – doda je drugi; – sto – viknija je najmlađi. – Jes pogodija, ki s nosićen u pelenu – naruga san mu se. – Sad ćete doznat, samo mučite, gledajte didu i slušajte.

Nikome nije ostao dužan

Kad je dida ugazija na prvu skalu, čulo se je prrr, prdnija je. Isto je bilo na drugoj, trećoj i tako sve do kraja, do terace. Ja san dotle na prste, da oni vidu, brojija svaki prdac. Ispalo je četrnaest.

Dica, naravski, umisto da se smiru, poludili od smija, cereka. Još gore, počeli se takmičit ko će boje prdnit, niki na justa, a niki na pravo misto. Za mlađe stra me bilo da in ne uteče u gaće dok su se natezali, bilo bi po meni od njiovi matera. Na kraju mora san in zapritit da se sutradan ne bi didi narugali, najutili ga.

Ali ne bi se on ofendija da i čuje tako ništo od nji. Zna se je i on narugati drugima, vratiti kad je tribalo, nije mu bilo mane. Nikome nije osta dužan, a more bit da sve ono šta je učinija, dok se je penja uza skale, učinija da nas zabavi. A zašto bi se i narugali jerbo, to san čuja od njega, a on od nikoga ko je živija u Njemačkoj, da nije grij ni sramota prdnit ni podrigniti. Perfin, ako tamo to učiniš i za stolon, tako je tumačija, to znači da te je domaćin dobro pogostija, da ti je sve na mistu.

S timen i brez toga nije didi bija lak život. Na njegovin plećima bilo je pet-šest poja u Bilicama, tri u šibenskon poju, u štali konj, magare, dvi krave, a nigdi muške ruke. Od dice pet ćeri, uvatija se samo jedan muškić, ali nije priživija, a cili je život radija na tomu, ne more mu se ništa zamirit.

Teke je bilo manje muke kad su počeli pristizat zetovi; ja bija drugi po redu; počeli mu pomagat. Tako ja ka grajsko dite poteke učija težačke poslove, više oko vinograda i konobe – u ono doba oko maslina nije se puno radilo.

Šef od kanele

Za tu moju pomoć plaća je bila demejanica od pet litara plavine, dva-tri puta na misec. Kako je meni ota bumba bivala sve slađa – da se razumimo, nije se u tomen prikoračivala mira, po litre dnevno za me i paronu – prazna demejanica sve je češće prilazila iz moje ruke u njegovu.

– Dobro van iđe – zna je priboćat dida, baška u doba kad su bačve bile praznije, a posla u poju nije bilo. Tako grintanje mi je posli nikog vrimena počelo mrvu smetat. Zato mi je sve više u pameti bija mali vinograd i konobica u kojoj bi ja bija šef od kanele, na koju ću utočit koliko me voja. Nisan više tija gledat šenje na dnu bačve koje je dida pisa kredon, četiri nauzgor i jedan priko svega, za svaku ulijenu demejanicu.

Bilo je to kad san uvatija 35. Bija san u punoj snazi, dosadilo mi je borit se protiv sala nabijajući balune od fuzbala i košarke. Tako san ubrzo zaminija balun za lašun, macu, polugu, sikiricu. U dide izmata lipu parcelu, krš i livadu počeja pritvarat u njivu, uživa u svakon pedju iskrčene zemje. Proradija u meni primoštenski gen. Pomaga mi i učija me dida, jerbo i takvi grez posal triba znati, da bi ispa kako triba. Mrvu san zanemarija more, ribe. Po jugu i buri iša u poje, a po bonaci na more, nikad u kući.

Brzo posadija vinograd, jopet uz pomoć dide, jerbo to je posal u fino, nastavija s maslinama. Tako zadovojija sveto dalmatinsko trojstvo – riba, uje, vino. Šta čoviku u životu više triba – voće, bilo je i toga: trišnje, višnje, arbakokule, orasi, bajame, smokve.

Svu tu lipotu kvarila su dica iz sela, počeli su dolazit u taraš. E, šta's mislija proć lišo, zaboravija san da san i ja tarašija kad san bija dite. Al neka, u taraš se iđe u bogato poje, neće di su smričke i kupine, toga ima svugdi.

Ispod stola nogon u cipac

Puno san naučija od dide, a s vrimenon san ga u nikin stvarima po znanju i priteka. Jerbo, ka i svi stariji, i on se slipo drža nauka koji mu je prinija njegov ćaća. Zato bi se, neću sakrijat, dikod i pokarali. Najviše toga bilo je oko čistoće suđa za vrime trganja i pravjenja vina. Uvik je falilo vode, a u ton poslu ne smi se na njoj škrtarit.

Ali nije mu zamirit, dok nije doša vodovod, tribalo je puno puta otić do bunara koji je bija 200 metara od kuće i u sićima i raminama donit vode. Zato je na vodi špara cili život, pa i unda kad je vodu točija na špinu u dvoru.

Zato mu ne zamiran još jednu stvar zbog koje smo se svi jutili na njega. Dogodilo bi se to u vrime nedijnog ručka, za stolon bi nas bilo dvi-tri famije. Kad bi on svršija s ićen, a to bi bilo uvik des't minuta prije nas ostalih, onako još za stolon izvadija bi gornju dentijeru iz justa, glasno i s pacencon š nje posrka sve mrvice od spize koje su na njoj ostale i unda je čistu vratija nazad.

Nije pomagalo šta bi mi uglas dreknili na njega, a baba ga ispod stola nogon opalila u cipac. Za njega je i to spadalo među užance koje nisu ni grij ni sramota, nego korisno za zdravje.

Nema više dide, niko se na njega više ne juti, niko mu ništa ne zamira. Ostala su samo lipa sićanja i riči fale. Fala mu i s moje strane jerbo, među puno toga, njegovon zaslugon san doša do svoga poja, svoje konobice. U konobici bačvica, a u bačvici debit boje zlata, mrliša ka đul, od koga pravin bevandu koja dušu liči. Nije ni grij ni sramota , reći ću ka dida, šta u tomen guštan, a dikod i mrvicu pritiran.

 


 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.