Ditinjstvo u kaleti na Starom pazaru: Nije triba kanoćal za viti, ni trumbeta za čuti šta se u susida događa - ŠibenikIN - News portalŠibenikIN - najčitaniji portal Šibensko-kninske županije

Šibenska ...  •   OBJAVA: 05.05.2019, 09:05h   •    

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Ditinjstvo u kaleti na Starom pazaru: Nije triba kanoćal za viti, ni trumbeta za čuti šta se u susida događa


  Ilustracija/Arhiva/ŠibenikIN Ditinjstvo u kaleti na Starom pazaru: Nije triba kanoćal za viti, ni trumbeta za čuti šta se u susida događa
PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 05.05.2019, 09:05h

Ta ran ta, ta ran ta… čim bi ovo čuja, istrča bi oma na ulicu i oša na Stari Pazar jer zna san – iđe sprovod. U ono doba, a bilo je prije najmanje pedeset godin, zadnji ispraćaj pokojnika iša je kroz cili grad. Krenija bi od Mrtvačnice, koja je bila u gornjen kantunu bolnice, spuštija se na glavnu ulicu, onda kraj bolnice prima Sjemeništu, kroz Vanjski, pokraj Pojane, uz Građu pa na zadnju štaciju, grobje Svete Ane.

 

 

Kako san ja sta u Grgura Ninskog, a to je na Stari Pazar, odma priko puta likarne Varoš, ja bi Glazbu čuja već kad bi sprovod bija kod Gospe vanka grada i, ako san bija kući, teško da ga ne bi iša gledat. Iako san koji put gledajući tužnu povorku i sam zaplaka, ne znajući za kin plačen, jopet san svaki put iznova dolazija na Pazar jer je za me, ka dite, to bila prije svega parada, s limenon glazbon na čelu, dikod s križon, dikod bez njega. Iza Glazbe lagano, s noge na nogu, išli su judi koji su nosili vijence, velike bukete cvića zaokružene palminin granama. A onda karoca, kočija s krovon na kome su visile crne koltrine, s puno uresa i stupića, na velikin tankin kolima, sve lakirano u crno. Osprida na teke povišenoj klupi sidija je kočijaš koji je s redinama upravlja s dva crna konja. Bili su isti, ka da su blizanci. Konji su uvik bili očešjani, podrizane grive i repa, patinanih kopita, naučeni na lagani korak po taktu glazbe.

Iza karoca plač i tuga rodbine, prijatelja i poznanika. Dok bi sprovod prolazija, sve bi stalo, kari, karijole, ritke aute; svi bi se sklanjali, a muški bi skidali kape i klobuke. Dikod bi i ja krenija za sprovodom i dopratija ga do grobja. Nije mi bilo daleko, a nisan bija jedini u tomen. Sićan se jednog visokog čovika koji je u korak pratija Glazbu, a čuja san kako šoto voće oponaša pojedine inštrumente. Posli san dozna da ima klapu u kojoj ne pivaju, nego samo justima sviraju ka Narodna glazba. Kad ih se ne bi vidilo, svak bi mislija da svira pravi orkestar pa su po tome bili nadaleko poznati.

Kaleta širine tri koraka

Lipo san započeja, odma s ružnin stvarima, skužajte. E, puno san toga vidija i čuja s balkona na drugon katu koji gleda na Grgura Ninskog s jedne strane i ponistre koja je bila u Mira Višića s druge strane kuće. Osim susida koje san viđa svaki dan, tin ulican je, a najviše ujutro zbog blizine pazara, prolazilo puno svita. Obe ulice, boje reć kalete, nisu šire od tri koraka pa nije triba kanoćal za viti, ni trumbeta za čuti šta se u susida događa: kad in je obid, kad je večera, kad se volu, kad se tuču, kad plaču, kad slavu, kad su se nabumbili: e, onda se najboje i najviše čulo. Bilo je toliko blizu da nije tribalo prilazit ulicu za susidu posudit šuferine, dvi fete kruva: samo staviš u škartoc i baciš u njegovu ponistru s druge strane kalete. Perica, Šego, Zorobabel, Perčin, s jedne; teta Ika, baba Luca, Maršali s druge strane, nije bilo trena da se nije imalo šta čut oli viti.

Najboje se je čulo za vrime sparnih litnjih noći kad su sve ponistre bile otvorene, a, kad ja, zato jer san ujutro spava skoro do podne, nisan moga odma zaspat. Čulo se je pilanje i akonto toga, zavist od drugoga: – Blago njemu, zaspa je ka dite, a ja evo dvi ure nikako oka sklopit.

Čulo se je i ronzanje: – Kako'š zaspat na ovu vrućinu, evo san potan ka voda, blažena zima.

Iz jednog stana, di je živija mladi bračni par, svako malo, čulo se je stenjanje , uzdisanje i škripanje koćete. – Ajte lipo kvragu, mogli ste priskočit koju noć ili barenko počekat da zaspemo – bunija se je susid pokraj mene.

Šempresola, Ljubo Prebanda, Pulenta

Kad bi sve posli dvi ure po ponoći utihlo, čuja bi se lagani, usporeni korak jedne stare dame, zvali su je Šemprešola – tribalo joj je deset minuti za proć 200 metri od Male lože do pazara. Bila je obučena u veštu do poda, oko vrata visila joj je šjalpa, na glavi široki kapelin, a priko ruke veliki boršin. Ka dite nisan zna zašto je zovu Šemprešola. Posli san razumija da je to po talijanski uvik sama. S nikin nije razgovarala, nikomu se nije javjala, gledala je uvik u pod. Pričalo se da je godinama čeka svoga čovika, svoga kapetana koji se je triba vratit s navigacije, a koga nikad nije dočekala. O tomen je i pisma ispivana, Stara cura Arsena Dedića.

S druge strane, u Grgura Ninskog, skoro svaki dan trevija bi čovika koji je puno sličija Šemprešoli. Živija je sam u kući na kantunu ulice, u koju se ulazilo kroz portun sa pazara. Uvik je bija obučen u veštit s kolarinon na cvitiće – star i iznošen, ali uvik čist i šumprešan. Osim po tomen, najviše ga se sićan po garofulu koji mu je bija kroz cilu godinu zataknut u rever. Iša bi ulicon s blagin osmihom na licu, i za razliku od Šemprešole, svima koje je zna i nije zna, veselo se je javja: – Poštovanje, moj naklon, zdravi bili. Uz to, uvik bi se lagano sprignija, a s livon rukon mrvu podiga klobuk s glave. Šjor Ljubo Prebanda, tako se je zva, dok je moga – a bija je puno siromašan – za nas dicu uvik je u žepu ima bonbona.

Ritko bih propustija izletit iz kuće kad bi se čula zvona, ali ne ona od Svetog Ivana, nego mala sitna zvona koja su se glavnon ulicon spuštala niz Građu prima Pojani. Bilo je to stado ovaca, koje je dva-tri puta misečno, iz okolnih sela, gonija čoban kroz cili grad, sve do klaonice na Šipadu. Više od blaga zanima me je čovik koji ih je tira. Zva se je Pulenta, a dica su ga se bojala više od ičega. To su naveliko koristila njiove matere, koje bi, ka zadnje, kad ih dica ne bi tila slušat, pritile: – Odnit će te Pulenta. Zato su sva dica njega i njegovo stado gledala sakrijena iza kantuna i zidova, spremna za uteć ako bi ih on slučajno pogleda svojin mrkin pogledon.

Ako san počeja sićanjima na tužne stvari, svršit ću veselo, a veselo je bilo u ranu zoru na blagdane koji su se u ono vrime slavili. Narodna glazba išla bi kroz cili grad i svirala vesele koračnice. Morete zamislit kako se to čulo u mojoj uskoj kaleti. I dan danas mi od toga zvoni u ušima.


 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.