Nina Radovčić: 'Sve krene s malim cicama, prištićima, smradom od znoja, krivim zubima… I onda se boriš sama sa sobom' ŠibenikIN - najčitaniji portal Šibensko-kninske županije

Šibenik  •   OBJAVA: 07.03.2019, 08:56h   •    

Budite svoje, već ste perfektne

Nina Radovčić: 'Sve krene s malim cicama, prištićima, smradom od znoja, krivim zubima… I onda se boriš sama sa sobom'


PIŠE ŠibenikIN
OBJAVA 07.03.2019, 08:56h

'Budite svoje, već ste perfektne', poruka je koju će putem projekta 'Kako je?' kulturne udruge DanicaNova povodom Dana žena poslati sedam Šibenčanki; Ivana Vranjić, Karmen Herceg, Zrinka Zoričić, Katarina Vučetić Nina Radovčić, Blanka Hrg i Marijana Zorica kroz tekstove koje od ponedjeljka objavljujemo na ŠibenikIN-u. Četvrti objavljujemo tekst Nine Radovčić, konobarice i frizerke za pse iz Šibenika. I ona je kroz svoj tekst pokušala dati odgovor na pitanje 'Kako prihvatiti sebe u svijetu opsjednutom perfekcionizmom?'

 

 

Odakle početi? Od djetinjstva? Uvik polazimo od djetinjstva. Kad bolje razmislim, sve počinje tada. Meni osobno bilo je to najlipše razdoblje života. Bez pameti, bezbrižno, nevino i iskreno, grabiš naprid dičjim koracima i ničega se ne bojiš. Ne bojiš se jer ništa i ne razumiš. Razumiš samo da se tribaš igrati.

Uvik sam bila dite koje se najviše od svega volilo igrati. Ne sićan se da san baš nešto televiziju i gledala - samo landrat okolo i bit najsritnija šta mogu. Uvik sam imala prijatelje raznih vela. Malih, velikih, vakih ili nakih, ja razlike nikad uočavala nisam. Bitno je bilo da je ta osoba spremna za akciju. Eh, da, zaista bezbrižno startanje u život.

I ne znam kome zahvalit, Bogu, roditeljima il' meni samoj, al' dala sam sve od sebe da i danas ostane upravo tako. Malo su drugačija pravila igre, al' ja se ne predajem. Puno je teže, opasnije i odgovornije, ali ja se i dalje igram. I dalje su tu vaki i naki, ovi i oni, samo da su spremni za igru i akciju.

Nemojmo se zavaravati, nije sve baš tako jednostavno kako zvuči, paprena je borba bila. Ma šta bila, još uvik traje. Još uvik se borimo. Borimo se prihvatiti sebe u ovom svitu di je nametnuto svašta nešto: nešto lipo, nešto ružno, moguće, nemoguće, smisleno i besmisleno.

Sve krene s malim cicama, prištićima, smradom od znoja, visinom, nizinom, krivim zubima. Kad krenu oni pubertetski prištići koji te sataru psihički i fizički, naruše ti samopouzdanje, i to zaozbiljno, nemaš izbora nego se kreneš boriti. Boriš se sa samim sobom. Ja sam zapravo ratovala.

Nikako mi nije išlo prihvaćanje sebe kao nekoga tko iskače u društvu baš zbog tih prištića koji šljašte na mom licu kao ona domaća mast šta mi je susjeda neki dan donila sa sela. Šta onda radiš? A radiš sve samo da im skreneš pogled s te svoje masne, prištave face, samo da gledaju u nešto drugo. Trudiš se biti što duhovitiji, što kreativniji, zanimljiviji. Onda na kraju balade to i ne ispadne loše, tvoja mana te pretvori u glavnog zabavljača u društvu. Svima bude zabavno, a tvoji prištići padnu u drugi plan. Dobila si jednu bitku u tom svom ratovanju. Jer, računaš kad završi pubertet, proći će i ti prištići i sve će biti ok. Moš mislit…

Ostaju ožiljci. Nije klišej, stvarno ostaju ožiljci. I oni fizički na licu, a bome i oni psihičko - emotivni šta ostaju uvijek tu negdi da te malo cimnu kad se umisliš. Postaješ djevojka, žena, a ti još uvik imaš isti princip privlačenja pažnje. To tvoje lice vječno obilježeno, vječno ispisano pubertetom, hormonima, živcima, poremećajima, a i životom. Jer, nisu u pitanju nikad bili samo oni, njih sam se, eto, baš ovaj put nešto uvatila. Bilo je tu svega, svakakvih nekih nejasnoća i nesavršenosti. Ja sam za sve uvik imala isti lijek. Kao i curetak u mladim danima, tako sam i dalje kroz život koračala igrajući se, jer tako je ipak najlakše. Ništa se ne minja ako su svi životni problemi, traume, nedoumice i nesavršenstva i dalje tu, ali lakše čovik to podnese ako se igra.

Pored svih tih perfektnih tenova, lica bez ožiljaka, ti si taj koji mora isplivati na površinu i disati punim plućima takav kakav jesi, jer takav si najbolji. Pored svih ti savršenosti koje su nam servirane na pladnju i očekivanja od nas ti si ta koja se mora probuditi i pronaći u sebi i na sebi nešto savršeno i to je tvoje oružje. Oružje s kojim naučiš perfektno baratati i zbog toga si baš savršena.

Kad sam već bila zrela žena, izgubila sam jednu od bitki - bitku udovoljavanja. Ne sebi, već drugima i drugome. Srećom brzo sam naučila.

Ne mogu ja gledat baš taj film kad ga svi gledaju, ne mogu ja čitat tu knjigu koja je baš sad bestseler, ne mogu ja nosit te gaće zato sta ih nosi neka tamo i one su bas krik krikova. Ne mogu, jer nije mi momenat. Moj momenat.

A protiv sebe ne mogu, a protiv mase mogu. Ne mogu ja ispunjavat tuđa očekivanja, ne mogu ja raditi nešto zato šta se to očekuje od mene, jer tako piše na internetu. Ne mogu ja graditi sebe i svoj život da bi udovoljila društvenim normama i da bi to bilo prihvaćeno od društva. Meni mora biti prihvaćeno od mene, od mojih zakona, od moje perfektnosti.

Teško je prihvatiti sebe u današnjem svijetu perfekcionizma, ali zamislite kako je perfekcionizmu prihvatiti sebe pored nas ovakvih savršenih!


  KLJUČNE RIJEČI:  nina radovčić / Dan žena /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.