Stari Šibenik ...  •   OBJAVA: 13.03.2016, 10:57h   •    

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (63)

Šumprešano more


PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 13.03.2016, 10:57h

Šest je i kvarat ujutro, srida, početak šestog miseca; upravna zgrada TLM-a, prodaja, referada folija; u ariji izmišan miris friško skuvane kafe i dima prvih popušenih španjuleta. Mate, šofer Veljko i ja, sideći s glavama naslonjenim na prsi, spavamo; jedino je daktilografkinja Nevenka budna, dežura da nas na vrime probudi ako ko bane.

Unda je uletija Svemir iz nabave i viknija: – Probudite se, kupija san brod! Svi smo se, naravski, gadno pripali, brzo u ruke ćapali nike spise, glumili da radimo. Prvi je sebi doša Mate: – A ludoga čovika, skoro me kolpalo, šta s' reka? – priupita je jerbo je bija mrvu nagluv. – Kupija san brod – mora je ponoviti Svemir. To bi mora učinit i da je doša u podne, kad smo bili skroz pri sebi, zato jer u ono vrime, a bilo je to 1972., kupit brod bilo je više nego kupit kuću (stan nije, stan se je unda lako dobija).

Tribalo je vrimena, od onoga ne zafrkaji do pitanja na kraju koji, je li s makinon, oli na vesla. Svemir je s osmihon od uva do uva, koji nije skida cilo vrime, odgovorija: – Pasara od šest metri sa škafon i torpedon od devet konji. – Šta je reka? – jopet će Mate. Mora san mu doć na uvo i viknit: – S motoron je – biće san probudija i one u kancelariji do nas, koji su prodavali profile. Unda se je Mate diga, priša Svemiru, zagrlija ga, pojubija u oba obraza i reka: – Čestitan, prijateju; šta je danas, srida, mogli bi ga u petak isprovat, a? Otvorija je ormar u kome su bili registratori sa spisima, i iz jednoga koji je ima samo korice, izvuka sakrijenu bocu albanskog konjaka: – Ovo triba proslavit – reka je i počeja punit bićerine.

A bija je faca Mate – na veliku žalost famije i njegovih prijateja, davno je oša mlad. Komad čovika, blizu 190 u visinu, rumen u licu, plavih očiju, prirodno ricane kose. Tanki štucani brčići bili su njegova dika, slika i prilika poznatog glumca Errola Flyna. Bija je rođeni komercijalista, a u tom poslu triba uvik biti u kondiciji za isti, piti i puno govoriti. Jerbo za učinit dobar posal, poslovnog prijateja koji je doša u goste, triba vrhunski počastit, od prstaca, škrpina, brancina do najbojih vina. A gostiju koliko oš, barenko dva puta u šetimanu moralo ih se je vodit u Greba ili Metoda na Brodarici, nije to bilo lako izdurat. Srića tvornica je dobro stala, niko nije pita koliko se je potrošilo, glavno da je posal iša naprid.

U Kornate

I ko će unda nego taki Mate bit kapo Svemiru i meni, kad smo se u petak na uru po ponoći na mulu Krke ukrcali u novokupjeni brod. Kako je brodovlasnik živija na Zlarinu, on je po nas dva doša iz Zlarina. – Di ćemo? – pita je Svemir kad je timun okrenija tamo okle je doša, prima konalu, a Mate ki obično priupita: – Šta s' reka? Uskočija san ja i vičući reka ono šta i Svemir. – Ako je doša dovle, doći će i do Kornata, odgovorija je Mate i čudija se šta ga pitan monade. A i nisan ga triba pitat, jerbo da smo išli i na vesla, on bi jopet naredija: – U Kornate! Šta je najgore, u ono vrime ribe je bilo svugdi koliko oš, moga si je i u kainu uvatitit.

Daje dr, dr, dr, a dikod i tak, tak, tak, posli četiri ure, u samo svanuće, eto ti nas kod Kurbe vele, na početku Kornata. Ja san već davno nadija tunju, čekajući kad ću je utopit u more i uvatit prvu ribu, ali je kapo samo manija rukon i reka: – Vozi daje! To daje bilo je još po ure vožnje, došli smo skoro u po Kornata, boje reć između Lunge i Kazele.

Počeli smo lovit, ne može se reć, lipo: arbun, kanjac, pa jopet arbun, sve riba za ribon. Tako jedno po  ure, čistog guštanja i sriće, a unda je počelo puvat jugo. Držali smo se još koliko smo mogli, ali je bonaca brzo prišla u valove i za malo je s ribolovon bilo gotovo. Nije priostalo drugo nego upalit makinu i provat se vratit oklen smo došli, barenko do Kaprija, jerbo ako jugo pojača, s takin brodon iz Kornata ne mo'š nigdi. U tomen naumu uspili smo doć do Mrtovnjaka, škoja koji još spada u Kornate, škoja brez uvale s malon zaklonicon na strani kontra juga. Odlučili smo se uvatit za njega, u nadi da će  jugo pasti. S brodon od šest metri, sa slabon i neprovirenon makinon, nismo mogli tuć valove koji su već bili veći od metra i po.

Ponestalo nan je bumbe i španjuleta

Oti dan i nije nan bilo loše, brod je sta dobro, imali smo isti i piti, poili smo i onu ulovljenu ribu – ispekli smo je na žeravi, brez soli i uja. Jugo je jačalo, ali su nas valovi mimoilazili. Noć smo prispavali u brodu, na pajolima. Sutradan, u nediju, valovi su bili veći od dva i po metra. To bi vidili kad bi se popeli na vr škoja i pogledali na drugu stranu. S ićen i pićen bilo je gotovo, više ništa nismo imali. Pridvečer je more i na ovoj zaklonjenoj strani postajalo sve nemirnije jerbo su valovi koji su prolazili mimo nas tukli u Smokvicu, koja je najbliži škoj s kornatske strane, odbijali se, vraćali nazad i križali se s onima od juga. More je sličilo na vodu u bronzinu koja se miša velikon kacijolon, malo amo, malo tamo, i stalno se priliva. Zato noć na ponedijak nismo spavali u brodu, nego na kamenin pločama, blizu njega.

U ta dva dana nismo vidili nijedan brod, ni mali, ni veći, ni koću, plivaricu, a ni veliki trgovački brod, niko nije plovija. Svemira i mene počeja je lagano vatat straj, Matu nije bilo puno briga, još nan se i ruga: – Šta ste se pripali, ovo je bonaca prima onome šta san ja dva-tri puta proša. To je više puti ponovija prvi dan, ali ne i drugi kad nan je ponestalo bumbe i španjuleti, unda se je i on zamislija.
Još gore je osvanulo u ponedijak ujutro, valovi od rebatajice gurali su brod u kraj, morali smo ga držati za provu, da ne tuče u oštre stine. Tribalo je pod hitno odlučiti, pripustit brod sudbini ili ukrcat se u njega, upalit makinu pa nazad u Kornate, prima Smokvici koja je najbliža. Ukrcali smo se i zaplovili. Bija je to velik rizik za nas, ali je i jedina nada da spasimo brod.

U takin prilikan, kad more uskuva, kad su valovi tri metra, skoro da je gore plovit niz vitar, nego prima vitru, u valove, jerbo kad se brod popne na vr vala, pa unda sklizne niz njega, timun više ne koristi, brod iđe di val oće. Velika je i opasnost kad se upade u dolinu između dva vala da se more nalije priko krme u brod. U po ure, koliko je to trajalo, proživili smo više straja nego u cili život zajedno. Ne znan je li glumija, ili ga nije bilo stra koliko i nas, ali kad smo bili ni amo, ni tamo, Mate je iz sveg glasa počeja pivat: – Oj more duboko, sva moja radosti...

Uspili smo, da nismo, ovo ja sad ne bi priča, uspili smo uplovit u valu Smokvice i uvatit se za kameno mulo, iza kojega je more bilo puno mirnije. Koliko je to bilo opasno, uvirija san se nikoliko godin posli, kad san jopet doša na Smokvicu. Unda san vidija da na punti s desne strane vale na dnu leži davno potopjena jedrilica, kojoj sudbina nije bila sklona ka nama.
Svejedno san na Smokvici kasnije puno puti bija sa svojin brodon, jerbo s desetak kućic i dva kamena mula, u toj vali, za lipa vrimena, ne moš nego uživat. Jedina joj je falinka šta je otvorena prima jugu.

Kapetina i njegova žena

Oti put, kad se to dogodilo, jedina čeljad koju smo našli, a koji su tamo i živili, bija je stariji čovik po imenu Kapetina i njegova puno mlađa žena. Oni su nas teplo dočekali, počastili lešanin popima koje je Kapetina uvatija s kraja na ugrce, napojili dobrin vinon, vratili u život, fala in zauvik. Svemir i ja, posli obida, ošli smo prileć u njiov leut, u provu ispod škafa, na namištene kuvertune i biljace, bilo    nan je ka u najbojen otelu. Kad smo se odmorili, krenuli smo nać Matu, računali smo da je i on negdi prilega. Kad on, mulac, kod Kapetinine žene, vidimo koja je ura, koristi priliku, jerbo je Kapetina jopet oša lovit pope. Iako san bija puno mlađi od njega, nisan moga odolit da mu ne rečen: – Vraže jedan, čovik nas je naija i napija, a ti mu se vrtiš oko žene. Kako je on to sve činija kroz vic, žena mu nije zamirila, tako da Kapetina nije dozna za njegovu rabotu.

Posli svega, nama je bilo ka u raju, uživali smo sritni šta smo spasili brod, a i nama nije falila dlaka s glave. Jedino su stradale moje rebatinke, pukle su po šavu, da prostite ozada, dok san se jača s brodon kojega je more bacalo u kraj. Nama dobro, ali ne i našima u Šibeniku i Zlarinu, jerbo se u ono vrime nije imalo čime javit da smo dobro. Još u subotu, kad su vidili da se je diglo jugo, a nas nije bilo, digli su uzbunu, javili pomorskoj miliciji da nas nema. U nediju je najveći ribarski brod iz Zlarina krenija u potragu, tražili su nas oko Kaprija i Žirja, tamo di in je more dopušćalo, ali nisu ni oni mogli svugdi. U ponedijak, kad je uskuvalo, da su i tili, više nisu mogli ni isplovit. Straj i crne slutnje bile su sve veće.

Šumprešano more

U utorak ujutro priokret, umisto naoblake, kiše, kako to uvik slidi po jugu, osvanulo je vedro i bonaca ka uje. Uletili smo u brod i pravac Zlarin, ne virujući da plovimo po bonaci, po moru koje je niko po noći šumpreša, poravna po livelu. 

Kad smo bili na dvista metri od zlarinske rive, vidili smo čovika koji je trčeći s rive oša u misto. Prije nego smo se vezali, većina muških došli su nas viti, pozdraviti. Dotle san mislija da je ono najgore za nama, da će daje sve bit kroz pismu, a unda smo se svi troje pošli javit Svemirovin roditejima. Dok smo prolazili kroz kalete, prima njegovoj kući, susritali smo starije Zlarinke, koje su stale isprid svojih kuća, naglas plakale, naricale i tako po njiovin običajima, zafaljivale nebesima šta smo živi. I dan danas, kad se toga sitin, stisne mi se oko srca i grop mi začepi grlo.
Ali za me ni to još nije bija kraj, tribalo je jopet u brod, doć do Šibenika. Dok smo iz konala ulazili u porat, kraj nas je prošla pruga za Zlarin i Prvić. U zadnji tren san na palubi opazija svoju ženu koja je išla u Zlarin. Ne znajući više šta će, zaputila se je kod Svemirovih, podilit š njima muku i tugu, provat učinit šta je još moguće da nas se nađe. Tek unda mi je došlo u glavu šta smo svi skupa prošli, više oni, nego mi. Ono šta me je još čekalo kad smo došli na mulo Krke – a za koje san mislija da će isto bit gadno, a to je proć kroz grad gologuz, u rasparanin rebatinkama – na kraju je izgledalo ka dičja šala.

Kažu da su Kornati zemajski raj, ali moj prvi vijađ u njega, radi lude glave, zamalo je za nas posta pakal. Srića: čovik brzo zaboravja ružno, a lipome se uvik vraća. Zato san i ja, od unda do danas, još najmanje pedeset puti oša tamo i uvik nanovo uživa u njegovin lipotama.


 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.