Stari Šibenik ...  •   OBJAVA: 12.06.2016, 12:33h   •    

Stari Šibenik i njegovi kampijuni (68)

Šibensko brdo jubavi


PIŠE Šibenik IN
OBJAVA 12.06.2016, 12:33h

Ajmo jopet u đir. Ovi put, posli Male lože iđen kroz Zagrebačku ulicu, koja je za puno svita poznatija ka – Masna. Zašto Masna, ne znan, tribalo bi pitat koga starijega, ako ga se nađe. Da se zove – Slasna, unda se ne bi puno mislija jerbo su se u njoj u vrime moga ditinjstva, na više mista, mogli u slast poist lipi bokuni

Odma na početku bija je gospodski restoran – Rijeka, a mrvu niže Vulinovićeva gostiona. Ali najviše svita sladilo se je kod Marije Vatavukove. Iz nježine gostione uvik je mamija mrliš friško friganih srdelica, gavuna, kuvane oglavine. Gladnome tute nije bilo lako proć. Daje niz ulicu, bija je i poznati buffet Bor, za marendat na brzinu, s noga popit bićerin. Bilo je još nikoliko butiga od spize, voća i kruva. Kruv je peka na žeravi od drva pekar Žeravica. Uvik se je čeka red za uvatit malu štrucu bilog kruva poznatu ka pletenica. Daje prima Pojani, pari mi se da to spada u Kalelargu, radnje su imali poznati barbiri: Červar, Naser, Ničeno, Kapeli. Cukarini, pašte i đelati kupovali su se u pašticeriji Marušić, a sve za škularce moglo se je nać u knjižari Radić. Od svita zna san di su stali: Vulinovići, Lambaše, Peme, Kuthy, Kendeši, Chiabovi, Dekovići, Antići, Bandala.

Evo me na Pojani. Gledan di ću proć, puno je auta, ka i na svakon parkingu u sri grada. U donjen dilu di nema auta, svit u preši prolazi, iđu za svojin poslon. Pet-šest pensionera, adađo, s noge na nogu, điraju amo-tamo. Svako malo zastanu, bi'će kad imaju štakod važno za reć jedan drugome. Vidi se da čekaju da in prođe vrime do obida.

 

Zimski športovi na Pojani

I ja ću zastat, zastat i stisnit oči. Otija bi viti Pojanu u vrime kad san bija mladić. Pojanu punu svita, baška pridvečer, Pojanu punu đirada, oćada, zajubjivanja, prijatejevanja, na kraju i pravih jubavi. Potrošija san puno šijola po Pojani – e da je bilo šoldi koliko điri, di bi mi bija kraj.

Otija bi viti i Narodnu kavanu koja je bila tamo di je danas Gradska knjižnica. Viti svit koji sidi za stolovima štekata isprid kavane, dicu koja se igraju okolo. Tamo san prvi put u životu kuša pivu, a još nisan ni krenija u školu. Umočija san prstić u pinu od pive koju je u velikoj krigli kamarijer metnija isprid moga ćaće.

Otija bi viti Pojanu ka športsko igralište, i toga je bilo. Najprije košarka, a poslin i puno više igra se je rukomet, općinska liga. Teren je bija nacrtan bilon bojon, a branke su se svaki put nanovo donosile iz dvorišta Partizana. Između pala od rasvite rastegli bi se konopi da puplika ne smeta. Kad su bile žešće utakmice, znalo je bit i blizu ijadu navijača. Nije smetalo šta Pojana nije skroz u livelu. I mi dica znali smo bacit partiju brez stariji, niko nas nije tira, a ni smeta nan.

Bilo je i zimskih športova na Pojani onih ritki godina kad bi pa snig. Boje pantin šesdeset i niku, kad je cili grad dva-tri dana bija pod ledon. Sva mladost došla je na Pojanu, na pet-šest staza klizali smo do kasno u noć.

 

Kad nije bilo munite

Iđen daje. Prešin do kina Tesla, doša je dobar film, triban uvatit red da ne bi osta brez biljeta. Jopet ću reć: i to ga je bilo, dok je kina bilo. Tribalo je bit u dobroj kondiciji za izdurat dvi-tri ure stat u redu isprid blagajne kina. Pačen još i više, ako si tija dobit biljete za prvi red balkona ili za zadnji red partera, ako si film iša gledat s divojkon. U dane kad se nije išlo gledat film, motali smo se po pridvorju kina i gledali velike plakate na zidovima. Tako bi znali koji poznati filmovi dolazu, da bi na vrime zauzeli misto u redu prid blagajnon. Ovo more bit ne bi triba reć, ali kad nije bilo munite, ili se nije moglo doć do biljeta, provali bi na privaru uć u salu. Ma nije bilo lako privarit Kiku koji je bija na ulazu, ritkima je to uspilo.

Ali neću puno o tomen, ima kino na drugon mistu, ne triba žalit. Nije baš na putu kojin ja daje iđen jerbo san odredija svoj đir sićanja nastavit prama Dragi.

Čin sam zamaka iza Crvenog križa prolazin kraj kuća u kojima su živili, a tako je i danas, najviše Iljadice, more se slobodno reć: svaka druga kuća. Od drugih dobro san zna još Ćale, Kuvače, Grubišiće, Karare, Aniće i Baraniće. Najboje san zna, a š njima i prijatejeva Zorana, Zvonka i Mariju. Oni su s menon išli u pučku školu, a Blaga i Tamara u sridnju.

Kad san proša njiove kuće i doša na vr skalina poviše Drage, jopet san mora stat. Stat i pensat, jerbo od onoga čega bi se tija sitit, malo je ostalo. Umisto autobusne štacije, bliže rivi bija je veliki magazin,  duga nepiturana kuća s puno veliki vrata. U nju se je spremalo šta se je iz prikooceanskih brodova iskrcavalo: šenica i pomoć u rani, sve iz Amerike. Ona lipa kuća s live strane, u kojoj su danas butige i kafić, a na katu kancelarije, ostala je kakva je bila i unda. Samo je u ono doba, u njoj i u dvorištu isprid nje radilo poduzeće Dane Rončević. Radili su sa šinama i plehovima, sve od teškog gožđa. Od njiove rađe cili grad nije ima mira. Kad bi niko tija opisat muku koju je u ničemu proša, reka bi: – Bilo mi je gore nego onima koji živu u Dragi kad radi Dane Rončević.

 

Artišti, komedijanti, dreseri

Ali nisan doša radi toga u Dragu. Ka dite iša san tamo radi igre, radi baluna. Jerbo su pokraj magazina i bravarije bila dva ravna zemjana placa. Na većen, uz magazin, igrali su stariji. Bile su to žestoke utakmice s pravin kožnin balunon, koji se zva fuzbal. Nije bilo lako doć do takvog baluna, zato ga se je čuvalo, krpalo, tašelavalo, tapecavalo, samo da više dura.

Na manjen terenu uz ledaru, di je danas parking, igrali su s gumenjašima i krpašima mlađi, dica. Među te je spadala i moja klapica, a u jednome smo se razlikovali od drugih. Bilo je to radi baluna s kojin smo igrali. Balun nije bija okrugli ka balota, nego je bija ka jaje. Balun je doša iz Amerike, a dobija ga je prijatej Zvonko Karara. S takvin se tamo igra ragbi. Igrat š njime bija je živi cirkus jerbo se nikad nije znalo kako će odskočit i na koju stranu otić.

Na ton iston terenu, na veseje i stari i mladi, zna je doć i pravi cirkus. Bilo je to velika fešta koja bi počela oni dan, kad bi se velika cirkuska kolona pojavila kod Svete Mare. Svi su tili viti šarene kamijone, autobuse, njiove kuće na kolima, kaveze s beštijama, koje nikad nisu viđene. Tribalo in je pet-šest dana za dignit veliki šator, u njemu tribine i sve šta triba za njiovu predstavu. Ono šta su artišti, komedijanti i dreseri izvodili, za većinu svita, a baška za nas dicu, bilo je pravo čudo. O tomen bi se puno i dugo pričalo.

Bilo je veselo i bučno po danu u Dragi, a uvečer mir i tišina, puno mista slabo osvitljeno. To je bila prava zgoda za parove koji su tražili škuribandu, koji su tili biti sami.

 

Ota veza je jubav

U ovon điru nisan daleko oša, ali san se puno toga sitija, sitija se svita i života prije više od po vika. Ali još me ništo vuče, moran obać još jedno misto. Mrvu je daje, još iman force, izdurat ću. Iđen na Baldekin, do prvih Bermuda. Da bi se sitija onoga šta san otija, kad san doša tamo, jopet san mora zatvorit oči, jerbo je i tamo malo ostalo od onoga kako je prije bilo.

A sićan se uskog i  dubokog prokopa kroz koji je prugon prolazila ferata za Mandalinu i daje. Priko prokopa lipi kameni most napravjen u luku, širok toliko da priko njega može proć usporedo dvoje judi. Na drugon kraju mosta maćo brdo, a na brdu sakrijena iza velikih stina – livadica. Na sri livadice malo jezerce okruženo brnistron. Otale se vidi cili porat, riva, dizalice, brodovi, a ispod brda škver kalafata Torića.

Pogled otale je puno lip, ali se brdo ne zove Belveder, ka ono brdo poviše Gimnazije. Ali ima veze š njin, isto ka i s Pojanon, ka i sa zadnjin redon sidalica u kinu Tesla, ka i sa škuribandon u Dragi. Ota veza je jubav. Zato se maćo brdo na koje se više ne more doć s kamenin moston zove – Brdo jubavi.

Ka dite i ja san nikoliko puti s prijatejima proša priko mosta i vaja se po livadici na Brdu jubavi. Nisan uspija tamo doć sa curon jerbo su most srušili prije nego san ja naša curu. Zato kad san je naša, dok smo jubovali, nebrojeno puta prošli smo sve drugo iz ovoga moga đira, dileći zajednički jubav prima našen lipon gradu.


  KLJUČNE RIJEČI:  Stari Šibenik / Stari Šibenik i njegovi kampijuni /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.