Šibenska ...  •   OBJAVA: 28.05.2017, 09:53h   •    

Šibenska mišanca

Život i izgnanstvo Martina, najpoznatijeg šibenskog galeba


PIŠE ŠibenikIN
OBJAVA 28.05.2017, 09:53h

'Zapazija san ga još ka dite kad bi brodon iša na kupanje na Jadriju. Upa mi je u oko jerbo san ga svaki dan viđa na iston mistu. Sidija je na kamenoj koloni koja stoji na plitkoj punti koja zatvara Jadrijsku valu. Poslin, kad san odresta, više san ga viđa jerbo san puno više bija uz more i na moru. Tako smo se s vrimenon boje upoznali i neću puno lagat ako rečen, postali i prijateji. Kad se trevimo, boje reć, kad se on dođe javit, šta'š drugo, nego ka sa starin znancen judski proćakulat, priupitat ga kako je, kako zdravje, kako žena, dica?', piše u svojoj novoj Šibenskoj mišanci Gojko Huljev.

Zapravo ga i ne bi triba pitat, to se oma vidi. Uvik je čist, uredan, lipe boje, perfin sve se na njemu sjaji. Je da je uvik u istom, u bilo-sivoj monturi, ali ne mo'š reć, sve na njemu uvik pari ka novo. Uz sve ovo, to se vidi iz avijona, jedno kod njega ne razumim – zašto je uvik gladan. Zato, najglupje šta bi ga moga pitat je: – Jesi li gladan? Ne more se reć, kad dođe do spize, nije ni malo probirjiv. Puno je teže nać šta mu ne paše, nego šta će uslast progucat. Zato ga se dikod vidi i tamo di mu nije misto, di niko ne bi triba bit.

Malo je dosadan s time šta uvik ziva, samo gleda da mu daš štakod za poist, a šta je najgore, ne zna ni reć fala. Je da se dikod oduži, iskupi, kad mi triba pronać ribu, u tomen je meštar. U njega se moren pouzdat boje nego u ijedan inštrumenat i za to ću mu, evo, za razliku od njega, reć: – Fala.

Zamalo ugazija na njegova jaja

Ima još jedna stvar šta mu zamiram: nikoliko puta se je dogodilo da me je napa. Bilo je to uvik na Maloj Sestrici, svaki put u proliće. Oša bi tamo, iskrca se u namiri da uberen kitu šparoga. Kad eto ti njega, uzgaka se, s visine pikira, cija drito u glavu. Tribala mi je kaciga da bi se obranija. – Koji mu je vrag kad je vako poludija – mislija sam dok san se sakrija među grmovima mrte. Tek kad san skoro ugazija na njegova jaja, razumija san zašto ga je spopa onaki bis. Posli san mu naravski manje zamira, triba san mu samo reć, a moga je i sam to znati, da šparoge koje uberen ne mislin spremit s njegovin jajima.

Reka san puno toga o njemu, a nisan mu reka ime i koji je. Ime mu je Martin, za nike je i Šime, a bezime galeb. Među bodulima je kaleb, za one kojima baš i nije drag, baška kad ga vidu na mistima di ne bi triba bit – galebina.

E sad će se pametni svit pitat kako se čovik more družit i prijatejevat s divjon ticon. Evo kako to iđe. Čin se ja namistin za lovit ribu, evo ti njega. Sidne na more desetak metara od broda i čeka. Najedanput počne gakat, upropasti lipu tišinu u kojon san dotle uživa. Ne pomaže kad dreknen, osujen ga, a gače jerbo se niki drugi galeb osubita stat blizu njega. Ako njegova cika ne potira suparnika, unda uzleti i pikira na njega dok ga ne potira barenko 200 metara.

Obuka se ka za maškare

Ali nije prama svima taki. Dva galeba ne tira, pušta ih na dva-tri metra od sebe. Malo pomalo došlo mi je u glavu da su mu ta dva galeba famija, žena i dite. Ona je isti boja ka on: bila glava i prsa, siva krila i rep s crnon rigon na kraju i ka ukras svega – žuto-zlatni kjun. Samo je ona mrvu manja, vitkija, vi'ćete i zašto. Treći galeb prama njih dvoje pari da se je obuka za maškare. Pera su mu šporko-kafene boje, a kjun sivo-crni. To ga odaje da nema više od šest miseci, dunkve to je njihov tić. Ota boja nije zaludu jerbo dok još nije naučija letit, mora se je dobro sakrijat, da ga ne popapaju prije vrimena. Ako u šesti misec na škoju tražiš kapare, more se dogodit da ugaziš pedaj od njega, a da ga ne vidiš.

Nji ne tira, ali in isto ne pripušta ni zalogaj, niti jednu jogu. To radi brez cike i vike, oni to znaju pa i ne provaju zaletit se kad ja bacin glavu od srdele ili drob od ribe. Unda mi nije drag, najradije bi ga potega čimen kad vidin kakvi je prama svojima. Dikod ga provan privarit, bacin dvi joge u različite strane, ali ritko i to uspije, on je uvik prvi.

A  more poist – to je čudo. Oto šta mu ja dan dok lovin, nije mu ni za marendu. Sićan se jedne zgode kad smo se vraćali sa Žirja, kompanjon je vozija, a ja čistija ribu na krmi. Bili smo na po puta od Mažirine do Sokola kad san prvi put zaitnija drob i branče u more. Najedanput se on stvorija, zaronija u more i ćapa bačeno. Prije toga nije ga bilo ni blizu, nismo ga ni vidili ni čuli. Daje nas je pratija cilin puten.

Do Zlarina izija je drobove od najmanje dvaset riba, a ribe nisu bile male. Da bi se uvirija koliko more poist, posli toga baca san mu srdele iz salamure koje su nan priostale, a bile su ješka za parangale. Smaza je i nji više od petnaest i nije se žalija da su prislane. U cilo vrime potira je barenko deset galebova koji su mu tili oteti koju jogu. U tu uru koliko nan je tribalo do lanterne na Jadriji, šta san ja vidija, pet puta se je posra.

Na kraju kad mu više nisan ima šta bacit, još nas je pratija kroz cili kanal, do vile Moj mir. Tamo je sletija na krov, bi'će ga uvatila mala snaga posli toliko ića.

Zadnji zalogaj

Da bi se uvirija koliko je pametan, prova san mu bacit i ništo drugo osim ribe, ka recimo koru od banane, naranče, kiseli kukumar. To nije ni pogleda, altroke se zaletija za tin. Unda san ga neotice jednon zgodon isprova još u jednome.

Svaki ribar boji se drače od pauka više od ičega. Zato svi znaju da s puno pacence triba gledat svaki put kad se salpaje riba u brod. Jerbo uvatit pauka rukon bilo bi skoro ka uvatit poskoka za glavu umisto šparoge. Šta daje, kad se ugleda pauk na tunji, i to triba znat. Ka prvo, hitno ga triba smirit, najboje s komadon kantinele ili argolon i unda ga skidat s udice. Da se ne bi dogodilo da se na njega ubodeš uru-dvi poslin, kad se izmiša s drugon ribon, najboje je oma ga operirat. S dobrin nožen triba mu odrizat glavu skupa s one tri ubojite drače na leđima i unda, šta'š drugo, nego sve bacit u more.

Tako san puno puta učinija, dok jedanput moj prijatej Martin, koji je dežura na svom mistu blizu broda, nije brzinon svitlosti doletija, ćapa paukovu glavu prije nego je potonula i vratija se š njon na svoje misto. – Ostavi, ne vaja ti to, otrovat ćeš se – viknija san jerbo san se pripa da će mu to biti zadnji zalogaj. Ali on, mulac, zna je šta radi. Počeja je glavu lagano privrćati, kjucati i čupati, uvik daje od oni drača. Na kraju ostale su samo drače koje je pustija da potonu. Bravo, majstore!

Kad boje razmislin: kad je vako pametan, kad znan da ga se svi boju i štuju, a uz sve to još mi je i prijatej, unda mi nema druge, nego zaboravit sve ono šta san mu prije zamira. Još kad je prije tri miseca ukaza mi čast i sletija na sri mora na moj brod, timen san sve oprostija njegovon veličanstvu Martinu, kralju galebova.

Nebeske demoštracije

Nije prošlo ni deset dana, ja jopet na moru, blizu Komorice. Guštan ka uvik u lipoti mora i vatanju riba, čekan ga kad će mi se javit. A njega nema. Promislija san, proliće je, bi'će sa svojon galebicon čuva jaja. Kad odjedanput pripane me cika galebova, nji more bit pet stotina uzletilo je s Komorice. Svi su iz sve snage drečali i ka maniti letili u krugu, višto izbigavajući sudare. Bila je to prava uzbuna, demonštracije.

Unda su se nji desetak okomili na jednoga i žestoko ga počeli napadat. Ovi je jedva uspiva pobić isprid njiovi kjunova, biža je iz sve snage daje od nji. Oni ga nisu puštali ni tren, daje su graktali i zalitali se u njega. Zamalo su se odvojili od ostalih, letili su sve daje i daje prama Dugome. Posli ih više nisan čuja ni vidija. S vrimenon polako su se stišavali ostali galebovi koji su još kružili iznad Komorice. Kad su se za desetak minuta, u tišini, vratili progoniteji, svi su u tren sletili na Komoricu. Ponovno je zavlada mir, ka sa se ništa nije dogodilo.

Šta je ovo bilo, pita san se. Nikako mi nije sličilo na ono šta san ja mislija o mirnon životu ovih tica, životu koji teče po prirodnin zakonima. Više mi je sličilo na nike stvari iz našeg judskog života. Ali neću puno o tomen, grijota bi bilo s timen kvarit godimente koje mi je pružalo more.

Đusto kad san završija svoju filozofsku misal, pet-šest metri od mog broda sletija je galeb. Skoro san izustija: – A di si dosad – ali mi glas nije izlazija. To nije bija Martin. Prisiklo me je kad mi je sinilo u glavi da je oni galeb kojega su  otirali, lako moga biti on.

Posli toga još san tri puta bija na Komorici, ali prijateja Martina nisan vidija. Ma nisan izgubija viru, još se nadan da ću ga vidit za koji misec s novin tićon.

 


  KLJUČNE RIJEČI:  gojko huljev / šibenska mišanca / galeb /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.