Šibenska ...  •   OBJAVA: 14.05.2017, 09:20h   •    

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Šibenska riceta za večeru u Kornatima: po kumpira okrenit na kapulu, a po učinit na salatu


  ŠibenikIN Šibenska riceta za večeru u Kornatima: po kumpira okrenit na kapulu, a po učinit na salatu
PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 14.05.2017, 09:20h

Kad zaboraviš kiticu petrusimena ili ti na brodu ponestane soli, cukra, papra, nije kraj svita. Jerbo u Kornatima uvik ćeš naletit na prijateja, a i ne mora biti prijatej, koji će ti dat mrvu soli, cukra. Ne moš tražit petrusimen ili papar, to bi bilo pritiravanje, tiranje luša.

Pašta fažol

Kako se je u Kornate, baška zimi, išlo najmanje tri dana, uvik se je nosila kuvana spiza, spiza od žlice. Ne moš tri dana usuvo, nije zdravo i za mlađe. Među spizon koja tamo najboje paše, ako ima takve – jerbo kad si tamo teško je nać spizu koja se neće poist – pokaza se je pašta-fažol u koji je ugazija gudin. A od gudina u tomen sve vaja: panceta, lebra, oglavina, nogice, perfin i retaji kožica od pršuta.

Za oti put ovo ultimo tribalo je dat slast pašta-fažolu koji je obeća donit kompanjon, njegov je bija red. – Ovo triba podgrijat – reka san kad san uzeja pot od pet litara koji je on donija. Bilo je to prvi dan posli lignjolova, kad smo se oko sedme ure uvečer vezali za rivu na Ravnon Žaknu. Prije nego san metnija pot na vatru, iša san pošpijat kako miriše, a i odvadit koliko nan triba za večeru. Kad san diga poklopac, ima san šta i viti. Umisto pašte-fažola u potu su bili leši kunpiri. Prisiklo me je ka da san vidija vraga. Nisan moga odolit da ga ne osujen, skužajte za šporkariju, izletilo mi je:  – Jebali te kunpiri, di je pašta-fažol? Kad je i on ugleda nežejene goste, stisa je ramena i reka: – Osta je u Šibeniku. Zaminija san pot za pot. Od ovi kunpira žena je naumila napravit francusku salatu ćeri za rođendan. Jebi ga, zajeba san – odgovorija je i on ušporko. Nije mu bilo lako ka ni meni jerbo smo se oboje radovali slasnoj večeri, a ono ćuć.

Burin donija mrliš gradejade

– Šta'š sad? – pita san se dok san privrća one kunpire po potu i mislija se oću li ih, od muke, istrest u more. Srića šta ja nisan zaboravija ponit bočicu orahove rakije, zato san, da bi doša sebi, potega dobar gucaj. Kad je i on pružija ruku za bočicon, zamalo da mu je nisan da. Još san bija jut, ali san se smilova, znan da to nije učinija otimice, a i znan da se na brodu ne vaja karat.

Posli san bija teke boje voje, a i palo mi je napamet kako spasit stvar: – Po kunpira okrenit ćemo na kapulu, a drugu polovicu učinit na salatu. Boje i tako nego otvorit važić mesnog doručka ili sardinu. Ka pravi kapo odredija san da se on po kazni uvati kužinavanja, a ja san izaša na rivu učinit đir, viti ima li koga poznatoga.

Kad san zakoračija na rivu, burin mi je donija mrliš gradejade. Niko je peka ribu u maloj kućici, boje reći pečenjari od restorana koji tamo u lito radi. Oša ja to viti, kad tamo nema nikoga, riba se sama peče, pomalo se ćuti i zagorina. – Judi, čije je ovo, zagorit će – viknija san. Iz najbližeg broda provirija je čovik, pripozna san ga po brodu i arganjima na njemu. Bija je iz Murtera, ima je priko 80 godina, cilu zimu proveja bi u Kornatima i uvatija dva-tri kvintala liganja. Zvali su ga Pesak. To zato jerbo je u bivšoj državi bija oficir pa bi mu svako malo pokraj lipoga murterskog govora, utekla koja rič iz onog vrimena.

Kako je slabije čuja, mora san doć bliže i jopet priupitat čija je riba. A on je odgovorija vako: – Svačija, ako ste gladni vazmite koliko van triba. Ako van je malo, ima još u kašeti ozada. Čistite i pecite, mi smo se svi naili i priko mere. Vratija san se do pečenjare ne virujući da još ima ribe u kašeti jerbo znan da na Žaknu ima najmanje dvaset mačaka, tako da tamo, nečuvano, teško more ostat i lustra od ribe, altroke po kašete.

Kad u Kornatima zaboli žuć ili krene kamenac

Ali Pesak nije laga. U kašeti na podu bilo je desetak struna, nijedan nije bija ispod kvarta. Dva-tri metra daje ležu mačke, vidi se da im je riba ogadila. Uzeja san četiri najveća struna i dok san iša prama brodu, još priupita Peska: – Bi'će darovali koćari? – Nije – reka je on – uvatili ih doktori na torpedo, bilo je priko 30 kili. Zna san da govori istinu jerbo san ih i ja vidija popodne kod Lucmarinjaka. Još je doda: – Nisu teli trošiti led na strune pa su ih dilili svakome ko je naletija.

Bravo likari, svaka čast. Znan ih dobro. Svi troje radu u šibenskoj bolnici, svako malo su u Kornatima. Svima je drago kad ih vidu jerbo kad je likar blizu, oma je sve drugčije. Nikome nije lako kad ga u Kornatima počne bolit žuć ili mu krene kamenac, a puše bura. A po buri se je najviše išlo u Kornate, tamo je unda bonaca, a prama Murteru, Vodicama; pini, vaja. S malin brodovima, s kakvima smo tamo najviše išli, ne moš nigdi dok bura ne mola. Zato su likari na Ravnon Žaknu uvik bili rado viđeni i čašćeni, a ribari sritni.

Sritan je bija i moj kompanjon kad san donija strune. Pa mu je kamen sa srca jerbo je zna da uz strune više nećemo mislit na zaboravjeni pašta-fažol.


  KLJUČNE RIJEČI:  pašta fažol / Gojko Huljev / šibenska mišanca /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.