Boj se vuka, boj se lisice: Prije iz Šibenika u Trst, isto ka danas na Ražine u šoping centre - ŠibenikIN - News portalŠibenikIN - najčitaniji portal Šibensko-kninske županije

Šibenska ...  •   OBJAVA: 21.01.2018, 13:59h   •    

Šibenska mišanca Gojka Huljeva

Boj se vuka, boj se lisice: Prije iz Šibenika u Trst, isto ka danas na Ražine u šoping centre


  Screenshot/Youtube Boj se vuka, boj se lisice: Prije iz Šibenika u Trst, isto ka danas na Ražine u šoping centre
PIŠE Gojko Huljev
OBJAVA 21.01.2018, 13:59h

U novoj priči iz 'Šibenske mišance' Gojko Huljev piše o nekad velikom strahu svih Šibenčana od carinika koji bi pregledavali robu kad bi se vraćalo iz Trsta. A nekad je Šibenčanima do Trsta bilo kao sad skoknuti do Dalmare centra u Ražinama.

Zva se je Vinko, bija je težak. To san zna jerbo bi ga svako malo vidija kako prolazi karon pokraj Starog pazara, prama Građi. A na karu: motika, kosa, makina od polivanja, brime loze, a u deveti misec dva maštela puna grožđa. Ne moš nikako falit od čega živi.

Oti put, a bilo je negdi prid Božić šesdest i nike, vidija san ga kako u velikoj preši, šta mu nije bila užanca, prolazi pokraj Zadarske ulice. Prije apoteke naletija je na moga susida Ivu Slavicu, koji je ferma, tija se š njime pozdravit, priupitat: – Koja preša? Ali Vinko je samo manija rukon, ka ono kad kome oćeš reć: – Pušti me na miru!

Ali nije moga dugo tajit di preši, jerbo je oma iza apoteke Varoš smota u slipu ulicu. U ruki je nosija, zamotanu u kartu od novina, bocu od po litre, koju je dotle sakrija. Ivi nije tribalo više, zna je oma o čemen se radi. Nosi kampjun Čelaru, bi'će mu ciklo vino. Zna di će, jerbo je Čelar likar za vino, šta on reče to ti je – sveto pismo. E, koliko je on vina spasija da ne ode u kvasinu. Samo triba doć na vrime, ako cikne do kraja, nema onoga ko ga more izličit.

Ako i Vinku bude ovo zadnje, unda mu nije lako. Jerbo ako je kanpjun iz velike bačve, one od sedam mira, unda su veliki šoldi u pitanju. Zato je zasta prid Čelarovin portunon, nije ima korađa oma uć. Bi'će u sebi molija svoga sveca da sve dobro svrši. Posli se je prikrižija i uša.

Roba i postoli ultime mode

Nije teško pogodit kako se ćutija Vinko. Dogodi se to svakome čejadetu po ko zna koliko puta, sve od ditinjstva pa do sudnjeg dana. Najprije u školi, kad bi učiteljica okrenila stranicu od dnevnika na kojoj je tvoje ime. Ako si iša daje, na fakultet, kad bi na ispitu izvlačija kartulinu s pitanjima. Još daje kad ti je izabranica tribala odgovoriti:  ši ili no, a s dicon šta'š i govorit, baška kad je njiovo zdravje bilo u pitanju. Ima toga koliko oš. Malo je svita za koje važi ona narodna: – Boj se vuka, boj se lisice, nikad u goru. Više je oni koji se boju i vuka i lisice.

Sitija san se još jednog straja koga više na sriću nema. Straja kad bi se u davna vrimena vraćali iz Trsta, prije nego bi došli na granicu. Zaludu je bila sva ona lipost điravanja i trošenja šoldi u lipin tršćanskin butigama. Zaludu puno auto robe i postola ultima mode, s kojima ćemo se puvat po Pojani i rivi. Zaludu panule, peškafondi i drugi ribarski arti. Sve je to parilo ništa kad bi zadnji sta u kolonu prid granicon. Kako i neće kad smo tamo trošili ka maniti. Šta za se, šta za dicu, šta za rodbinu, potrošili bi skoro sve lire i marke, ostavili samo za benzinu do kuće. I kako se nećeš plašiti onoga u kaki veštitu koji ti najprije počne burljat po pasošu, a unda priupita: – Imate li šta za prijaviti?

Parmigiano reggiano i kuvani pršut

Šta mu na to reć, odgovorit, a da se on ne najuti, uvridi. Parilo nan se najpametnije spomenit dicu i odgovorit: – Kupili smo nike sitnice za dicu. A fićo, poslin i stojadin, puni ka šipak, najloni svugdi, između noga, ispod siceva, a portapak se je moga zatvorit samo ako na njega sidneš. Na vrvu svega ono šta smo zadnje kupili: po kila Parmigiano Reggiano, 30 deka kuvanog pršuta i kvarat crni maslina. Tako su izgledale nike sitnice za dicu. I aj ti unda čekaj šta će on izustit: – Vozi daje – šta bi mi tili, ili: – Stanite sa strane! O tomen je ovisilo oćemo li proć granicu pokisli ili zapivat iz sve snage kad dovojno odmaknemo.

Dugo je tribalo dok nas je proša straj od prilaska granice i carinika. Pitali smo se ima li među njima oni s kojima moš judski proćakulat, koji te neće samo pitat: – Imate li šta za prijavit?

I kad san poslin puno vrimena mislija da više nema carine i carinika, sreja san jednoga tamo di san se najmanje nada, u Kornatima, na Ravnon Žaknu. Vidija san čovika kako s nikoliko tunja s rive lovi orade na fermu. Nije mi bija poznat, po govoru se je vidilo da nije iz Šibenika, a ni bodul. Oma san se raspita koji je i dozna da je čovik iz Drniša, a na Žaknu je službeno. Radi ka carinik na pomorskon graničnom prijelazu. Kako je bija kraj desetog miseca, stranaca davno više nije bilo, pa je čovik lipo skinija kaki veštit i vata orade. Koja lipa služba.

Kad san to dozna i ja san se oša š njime upoznat, pitat ga kako mu iđe. Nisan moga odolit malo se i našalat, a teke se i osvetit za one strahove od prije. Zato san ga umisto šta je ulovija, pita: – Imate li šta za prijavit?


  KLJUČNE RIJEČI:   Gojko Huljev / šibenska mišanca / boj se vuka / boj se lisice /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.