Pas & mater  •   OBJAVA: 26.12.2015, 17:33h   •    

Pas&Mater

Ho ho ho, mir i ljubav...


PIŠE Nikolina Karan
OBJAVA 26.12.2015, 17:33h

Na samom kraju godine, u duhu ovih blagdana i moja inspiracija se vratila. Dugo me nije bilo. Nadam se da sam vam bar ponekad malo zafalila. Šta me baš večeras inspiriralo da opet zatipkam malo i pošaljem Leći pričicu? Pa sve. Cila ova situacija oko mene. Ovaj kompletan svit. Sve se nekako izokrenilo, prevrnilo i sve me nekako to i rastužuje i zabrinjava.

Kuda ide ovaj svit, klišej, ali stvarno? Za divlje svinje se ne brinem, one sigurno znaju kuda idu, ali mi ljudi, di smo se mi to uputili?! Meni se čini da smo se malo pogubili, da smo izgubili prave, istinske vrijednosti i da nam su se kazaljke poremetile.

Ošli na kvasinu. Zapravo, poanta cile ove priče je naš četvrti pas. Naša mala kujica, stafordica Asta. Nije baš naša službeno, pogotovo ne moja, već od mog nećaka Blaža. Njega sam vam već masu puta spominjala. On je moje malo zlato, sad već momčić u pubertetu koji ima svoje ja i ne ferma živu silu.

Veliki je zaljubljenik u životinje, sve, bilo kakve, on naprosto sve voli. On pomaže, udomljava, skuplja sa ulice, humano jedno dite. Od kornjača, mačaka, zamoraca, zečeva, pasa, papiga, ribica....ma svega, sve je on to proša u svojoj karijeri. Živimo skupa u istoj kući, on na donjem katu, ja gori.

U našoj kući službeno žive tri psa i dvi mace. Službeno su to moje životinje. I on njih voli, ali se nije s niti jednim od od naših pasa se ono kliknuti, pa kao nije niti jedan njihov. A on uporno oće svog, baš svog pasa. Nama na čuvanje svako toliko dolaze pasi od moje prijateljice, njih troje, mala maltezerica, yorkie i stafordica Boni.

Najveća od svih ljubavi je nastala između Blaža i Boni. Kad oni dođu, ovo dvoje su nerazdvojni. I šta se onda dogodi od te prevelike ljubavi? Momak u pubertetu od 14 godina koji posjeduje kasicu ne zna ništa drugo nego svima nama iza leđa u Splitu priko njuškala kupiti sebi psa. Asta, naša mala nova prijateljica.

Mekano malo štene idealno za maženje kad spava, jer ta kad je budna i kad krene u napad igre sa svojim mini zubićima oštrim ko pilica....ne znam šta bi vam rekla. Bižimo i mi i pasi od nje. Već smo opskrbljeni sa tonom gumenih igračaka, kostiju i inih tvrdih žvakaćih predmeta. Na prvi mah, uhvatila nas je panika, i mene i mater mu. Alo momak, to je četvrti pas u kući, pa svi ćemo kolektivno poluditi!!!!!! Nema nam ni spasa ni pomoći.

Ionako sam ja već osuđena od strane društva s tri psa, ko kakva luđakinja, pa sad još i ona. Kad je pasica došla ja sam bila na putu i nisam mogla ništa. Mater mu je bila kući, ali viruj te mi, bespomoćna. Kad je pas doša u kuću, ona je ošla. Ljuta ki pas. Vratila se nakon dvi ure i jednostavno odlepila. Danas mi kaže...ja naprosto ne virujem sama sebi koliko sam ja nju zavolila. Niko od nas ne viruje.

Više nismo ni ljuti ni ništa slično tome, kod nas takvi negativni osjećaji jednostavno ne postoje. To je valjda do odgoja. Trudimo se iz petnih žila s njom i sa svima postupati najispravnije šta možemo, i uspijeva nam. Ja baš i ne smin puno s njom, ne da mi, boji se da se i ona ne prikači ka i ovi ostali.

I sad...jesmo li svi mi u kući kolektivno poludili? Jer znate šta vam ja najviše volim? Kad me zaustave s pitanjima šta će ti toliko pasa, kakoš nać koga s tim pustim pasima, neće te niko tit, kako imaš živaca i volje, ajme ajme ajme bla bla bla. Uvik isto i tako već godinama. Dosadni ste!!!!!!!!!

Ja ne živim od materijalnog, samo od onog najosnovnijeg, barem se u biti trudim šta više mogu. Ja ne živim od auta, skupih kužina, markirane gardarobe, skijanja na rate....ja živim od obitelji, prijatelja, mojih i tuđih beštija, smijeha, suza, putovanja, prirode i svih njenih ljepota, od ljudi koji me čine sretnom, mojim radosnim i berlavim četveronošcima koji laju od sriće kad god me ugledaju, koji me prate u stopu, ponekad slušaju, ponekad baš i ne, s kojima otkrivam svaki pedalj naše predivne majke prirode, ja živim od ljudi koji su istom filmu ka i ja i kojima je gušt ić điravat po šumi i na Božić iza ručka....ja vam živim od tih stvari.

Zamislim se ja na momente, nemojte mislit da me niste uspili dikod zabrinuti. Onda se sitim ubijanja, ratovanja, terorista, otmica, tuča, svađa, silovanja, parnica zbog zemlje dva brata na sudu, svega se ja toga sitim i onda skužim da kod mene, u mojoj kući s četri pasa to ne postoji.

Ne postoje ni osjećaji mržnje ili zavisti, nema svađe, boli nas uvo za sve, mi se samo volimo i usisajemo svaki dan. Neki dan nas četri, 6 pasa, šestero dice, pasi laju, dica skaču, mi pijemo kavu, teke vina, ja pečem kolače, loži se vatrica, Božićne pisme....i mi uživamo, neka nas. Nama je lipo.

Imamo selotejp za skinit dlake od pasa sa crnih pantalona. Nisan vam ja u problemu zbog moje nazovimo je situacije, ja sam imam drugačiji ritam životnih navika, nije vam moja kuća šporka, čistim ja, i kuham, i perem i svašta nešto.

U ničemu nisam zakinuta, majkem. A šta su me tek sve te beštije naučile, da vam ne pričam, to ću nekom drugom prilikom.

Jer psi i mačke su ipak životinje koje su puno, puno više od nas.


  KLJUČNE RIJEČI:  Nikolina Karan / kolumna / pas i mater /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.