Pas & mater  •   OBJAVA: 28.05.2015, 10:55h   •    

Pas&mater

Eto ti priča, mače moje malo...


PIŠE Nikolina Karan
OBJAVA 28.05.2015, 10:50h

Nikad baš nisam bila ljubiteljica mačaka. U biti, više sam ih se bojala. Za taj moj strah bila je kriva Cinkvina, il kako se već zove. To je mačka moje prije Silvie koje sam se ja uvik bojala. Ne znam zašto, ali jesam. Nekako je uvik izgledala strašno, a i imala je neke čudne mote i navike. Odjednom bi ti se stvorila iznad glave i gledala bi te onim žutim očima, nekako opasno.

I tako sam se ja bojala nje i svih drugih mačaka. Sve do jednog lita prije 7 godina. Bili smo na Jadriji i ispred kuće nam došeta mali mačić s čudnim očima, ono sve nešto mutno i ćoravkasto. Jedan komadić mesa, pa drugi, pa kušinić, pa pranje vlažnim maramica i udomaći se malac. Sićan se ko jučer da san je držala u krilu i čistila je vlažnim maramicama a na televiziji reklama za tomato, ono znate, Ante i Darinka i Goran Bogdan. A kako sam ja tada spoznala da sam se zaljubila u Bogdana i spoznala kako će mi on jednog dana Gospodnjeg mužem postat, nadjenuh ime toj maloj mačkici Darinka. I za par dana ode ona s nama kući u Šibenik. I tako u našu kuću po prvi put ušeta mače malo i ostade. Mater moja ih organski nije mogla podnit, ali eto, sašila je i njoj krevetić. Tada sam zavolila mačke i sve ono šta one predtavljaju. Nekako su posebne, svoje, ne fermaju te nikoga. Daj im hranu i tvoje su, ne daj im, odoše one o svom poslu. Volim tu njihovu prepredenost, da ne kažem pokvarenost. Njima je onako kako one hoće.

Spavaju, jedu i love. Dođu se pomaziti kad im se mazi, kad im je dosta ogrebu te il ugrizu i odu di je njih volja. Posebne su, što jest jest. Darinka je bila prva, i meni najposebnija. Ubrzo je ostala bez jednog oka nesretnim slučajem, a na drugo je oslipila, tako da je jadna bila sva betežna i priplašena. Svega se bojala i nikome nije virovala, osim nama domaćima u kući. Imala je neki svoj đir. I kad bi neka nova beštija došla u kuću tribalo joj je dosta vrimena da se navikne na nju. A ja, ja sam bila baš nekako slaba na nju. Zadnjih miseci se sve nekako još više vezala uz mene, stalno je bila sa mnom doli u šišaoni i puno se mazila, čak i igrala. Baš mi je bilo nekako drago zbog nje. Sve do danas.

Jutros sam baš gledala profil od jedne žene kojoj je uginio pas i baš me rastužilo kako je ženi bilo baš teško šta je izgubila svoje malo čupavo stvorenje. I nedugo nakon toga Darinka završi pod autom. Samo sam čula kako auto ide i neki bum tres. Istrčala sam vani i vidila nju kako se koprca. Nazvala sam Jasnu da nas skupi i odvedemo je na veterinarsku, masirala joj je rodica srce, dozivali smo je ali dok je Jasna došla ona je već bila gotova. Prvo sam bila ljuta šta ti glupi ljudi uopće tako brzo voze kroz moju glupu, najužu ulicu u gradu. Jer ipak je to bila poprilična brzina kad si uspija životinju ubiti na licu mista, kad nisi uspija zakočiti ili je zaobići. Baš sam bila ljuta. Na isti način je moglo neko dite izletiti na ulicu tako, a zadnjih dana, napokon, ulica nam je puna dice, ima ih od 2 godine pa do 14. I oni su poprilično neoprezni. Kako bi uspija zakočiti da dite izleti ako tako brzo voziš a da ga ne ozlijediš? Ali, na sreću, ovaj put je bila samo mačka. Nekom samo mačka, meni moja Darinka. Onda me skrpala tuga i suze. Nije mi to prva životinja koja je nastradala, bilo ih je stvarno puno. U neku ruku, shvaćam da to tako nekad i mora biti. Uvik sam se pitala kako to da do sada niti jednu moju mačku nije auto zgazilo, a žive i u kući i oko kuće. Ipak volim tu njihovu slobodu, ne mogu ih držati zatvorene kući, nije mi to prirodno, ipak su oni lovci i istraživači. Ipak one svaku večer idu sa mnom i s pasima na tanaju u šetnju. Žena mi se izvinila i znam da joj je grozno i da joj je krivo, i moram priznat da nisam ljuta na nju više, nisam ja ni zlopamtilo ni mrzitelj nikoga ni ničega, opraštam lako. Tako je valjda tribalo biti, život ide dalje. A i mislim da sam se već nekako navikla da oni odlaze prije nas, mi tu ostajemo nekako duže od njih. Sve su to bolni trenutci, to su rastanci zauvik.

I stvarno je teško. Tješi me jedino šta znam da je imala lipih 7 godina života, uvik je bila sita i uživala u toplini doma kad je vani bilo hladno. Bila je mažena i pažena i otišla je na brzinu, nije se mučila. Izgleda da je moja najveća sreća na kraju šta uvik imam još životinja koje mi ostaju tu kraj mene, žive, pa mi je nekako lakše tugovati. Kao da ne stignem tugovati. Ili ne želim tugovati, jer tuga je ružna. Falit će mi, moja krivonoga slipica. Al baš se sad nekako pitam, zašto? Baš sam zadnje vrime nekako opterećena životom i opstankom, znate ono kad vas muće financije, posal, život općenito i sve te neke stvari zbog koji se ranije budiš i kalkuliraš u glavi? Sve te neke stvari koje nam kradu slobodu uživanja u životu? Možda me je ona danas tila naučiti da si u jednom trenutku tu, maziš se od moje listove a u slijedećoj stotinki sekunde više nisi tu? Pa ti nesanica zbog svih životnih problema, ili možda sranja, neće pomoći, nego će ti prije pomoći ugodan i lak san da iskoristiš svaki trenutak svog postojanja i da voliš i budeš voljen, i da se maziš? Možda ne od moje listove, jel....Ili mi je možda tila reći da je više stvarno vrime da me taj Bogdan dođe utješiti? Šalu na stranu, mače moje malo, ostat ćeš mi u slatkom sjećanju, nadam se i ja tebi, a ove suze sad idu na moj račun, jer odtugovati se i mora. Laku noć ljudi, i mazite se što više možete i volite svoja krznata stvorenja.  


  KLJUČNE RIJEČI:  pas&mater /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.