Pas & mater  •   OBJAVA: 02.05.2014, 13:02h   •    

Pas&mater

Lipo ime Lule, Lule...


PIŠE Nikolina Karan
OBJAVA 02.05.2014, 13:01h

Da san znala da će bit voliko lulav, dobro bi razmislila prije nego san mu ime dala. Osta bi Lunar, po Majinoj želji. Vako...snosi Nina posljedice svojih djela. Nisan baš nešto svadljiva, bar ja tako mislim, al brate kad puknem, ne pucam, ja streljam. Prije neku večer došla mi prija da joj okupam i istrimam pasa. Dođe još jedna i mi to pretvorimo u ugodno druženje. Njoj se jadnoj, bidnoj pripišalo i uputi se ona u kuću na toalet da obavi nuždu. I baš tad prolazi jedna moja susjeda sa svojim psom kraj mojih vrata, malo pseto. Ova otvori vrata, Lule kroz noge i čapi ovo malo pseto.

Nisan bila tu, al sam iz šišaone čula urlik, ma ne urlik već urlikanje. Noge mi se osikle, srce priskače i zamislim masakr na ulici. Izletim vanka, prija na podu a ova skriči ko manita. Doletim ja, Lule je već u dvorištu, u biti u bijegu u kuću, zna lola da je zgrišija. Gledam priju na podu i gledam ovu i gledam pasa. I oni gledaju mene. Svi živi i zdravi.

Šta je bilo? Ugriza mi je pasa, ugriza mi je pasa, za rep ga je ugriza, luđakinjo jedna, ti i tvoji divlji pasi, ugriza mi je pasaaaaaaaaa. Gledan pasa, pasu ništa i skužim da je panika za ništa, ma ne za ništa nego za k...

Organizam i glasnice se stope u jedno i krene moja poljba. Urlam ko luda, od straha i panike jer me pripala, u najmanju ruku mislila san da ih je sve pokla. U afektu joj kažem da je luda i da za nju nije pas ako će svaki put tako urlikat u ovakvim situacijama, situacijama u kojima se pasi pokefaju, šta je btw, u njihovom svitu nešto najnormalnije. U biti, to je izgleda normalno samo ljudima koji imaju pase da bi imali pase, a ne onima koji ih imaju za šminku i špicu. I tako to, eto ti nje s mužem. Dolazi glavni đek u gradu i skriči na mene. Ok, i ja skričim, susjedi su na prozorima, kreće zabava, kreće večera za gladne uši. Pas ima ogrebotinu na dupetu. Eh, jebiga. Ispričavam se, nudim veterinara i pokrivam sve troškove. Pokušavam objasnit da ako su se već oni pokefali, ne tribamo i mi. Prihvaćam odgovornost, al ne tribamo brate ratovat. I dalje se ja ispričavam, prija isto, pokušavamo sve smiriti, ali ne ide. Moji pasi su divlji, šta ih ne vežem, šta ovo šta ono.

Ok, sve priznajem, zasra je, u krvi mu je to, al pas ti je živ, malo ga je grebnija i to je to. Ništa ne pomaže, za kraj mi viče da od mene ne želi ništa, pa tako ni ispriku. I da, sad se ispričavam kad mi je muža dovela. Ma faca si, priznajem. I za kraj, ja njoj vičem, ma jebi se. Tresem se, glava me boli, uznemirena sam. Priznajem grešku sebe i svog psa, on je u kazni, leži i ne javlja mi se kad san ušla u kuću, zna da je kriv, al prijo...poslij...nema kajanja, znaš. Ne mogu spavat, preispitujem se i loše se osjećam. Dug razgovor s prijateljicom mi to sve olakšava. Shvaćam da ništa krivo nisam napravila, shvaćam da je to pasji svit. Da san ja ulazila u dvorište, to se ne bi dogodilo, jer zna da to ne smi raditi i mene koliko toliko poštuje i boji me se. Ne sluša me uvik, al radimo na tome i napredujemo. Nju je iskoristije za malo nepodopštine. Mogu li mu to zamiriti. Ne znam, i da i ne, zamiram sebi jer nisam ga dovoljno dobro odgojila a njemu ne, jer ipak protiv prirode nekad stvarno ne možemo. Ono šta možemo je ne klati se međusobno zbog tih stvari. Meni je pasa konj prignječija, napalo ih masu drugih pasa, al se nikad s nikim nisam zato klala i svađala i derala se, to je jednostavno tako, to su životinje, to se događa. Samo šta ja uvik polazim od sebe, al nismo svi isti, i ne zamjeram toj mojoj susjedi njenom mužu ništa, oni su takvi, samo mi je ža šta smo svi morali taj stres proživit radi malog okršaja.

Ono šta joj zamiram je šta nije dala ruku mojoj prijateljici kad je pala i pomogla joj da se digne ividi jel s njom sve u redu, jer ipak je ona ta koja je nastradala više od njenog psa, razbila je ruku i to dobrano. Znači, ni čoviku ne bi dala ruku i pomogla mu a kamol da ćeš beštije razumit. Toliko o tome, žali bože štresa. I za kraj jedna simpatična Lulina anegdota koja mu isto pristaje uz ime. Prilikom prošlotjednog izleta penjali smo se na Kijevski Bat i prolazili kraj farme jelena. Kad su nas jeleni ugledali, sakrili su se u šumu i stvarno smo pazili da pasi ne skrenu s puta. Uspon je dobro proša, ali povratak baš i ne. U jednom trenutku nepažnje iz daljine se čuje lavež, skrika i lavež u jednome. Odma nam je sve bilo jasno, potrča je svak na svoju stranu vičući Una, Lule, Riziiiiiii. Fida boli uvo za jelene, on je tu, kraj mog desnog lista. Eh, koje pseto. Vraća se Una, iz daljine ugledamo I njih dvojicu al nam ne dolaze, oni odlaze. Stacioniramo se kraj kućice za čeku, i eto ti Rizija, al ovog idiota nit na vidiku.

U jednom trenu, na par metara od nas prolijeću tri grdosije od jelena, mi s vilicama do poda se ukupili, kad lola bećar iza njih, naganja ih ko od majke rođen. I ne ferma me ni nula posto. Odustajemo, sidimo i čekamo. I eto ti njega, jedva ide. Nije proboden, samo umoran đubar. Doša do mene, lega i boli ga uvo za sve. Koji đubar, pomislim. I onda se sitim kako sam onu večer kad je bija fajt rekla da su moji pasi samo za divljinu. E majket, nisu ni za tamo. 


  KLJUČNE RIJEČI:  pas&mater /

 

 

 

 

  komentara   KOMENTARI:

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove portala ŠIBENIK.IN. Portal ŠIBENIK.IN zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara portal ŠIBENIK.IN nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.